Naveče 27. februara 2015. godine Trg nezavisnosti u Montevideu je proključao. Dva dana pre dolaska novog predsednika Tabare Vaskeza, hiljade ljudi se sakupilo oko bronzane statue Hosea Gervasija Artigasa, oslobodioca Urugvaja, koji predstavlja dominantnu figuru u prostoru i određuje granicu između starog grada i centra. Sve oči su uperene na Tore Ejekutivu, sedište predsednika republike koje se nalazi na južnom delu. Vaskez je već vodio zemlju od 2005. do 2010, kada je koalicija centra i levice Frente Amplio prvi put pobedila na izborima. Godine 2014. on je sa 53% glasova pobedio kandidata Nacionalne partije (konzervativca) Luja Lakal Pua.
Ipak, na vrhu staklene kule je još uvek odlazeći predsednik Hose Muhika, koji je kao i Vaskez iz Fronta i koji će održati jedan od svojih poslednjih javnih govora pre nego što počne njegova despedida, odnosno oproštajna proslava. Pre nego što je preplavljen masom, kiosk na trgu nam pruža mogućnost da bacimo pogled na dnevne novine. U njima, sve se svodi na jedno pitanje: kakve će zaključke izneti jedan od najpopularnijih predsednika ove diskretne zemlje sa oko tri i po miliona stanovnika (od kojih polovina živi u Montevideu)?
Poslednjih godina Urugvaj je dospeo u centar svetske pažnje usled jedinstvenih naprednih odluka o socijalnim pitanjima, u čemu prednjači u svetu: legalizacija proizvodnje i prodaje kanabisa pod državnom kontrolom. legalizacija gej brakova, dekriminalizacija abortusa itd. Zemlja je takođe odlučila da bude domaćin šestorici nekadašnjih zatvorenika u Gvantanamu koji imaju status humanitarnih izbeglica. "Pored svega pomenutog, postoji još jedna važna promena koju je pokrenuo Frente Amplio, koja je naišla na manje entuzijazma kada je reč o svetskoj štampi. U pitanju je mogućnost radnika da pregovaraju o ceni svojih ruku", kako to voli da kaže Muhika. Kako? Promovišući sindikalizam kao ključni točak u državnom političkom mehanizmu, i to čak i onda kada taj mehanizam dodatno komplikuje.
U fabrici optičkih kablova "Ebital", Bruno Bertolio objašnjava kategorički kako deset godina ranije bitka koja je dobijena ovog februara ne bi mogla da bude dobijena. Nedelju dana ranije došlo je do konflikta javne kompanije za telekomunikacije "Antel" i kompanija koje su ugovorom vezane za nju kao što je "Ebital". Sastanci zaposlenih su se održavali simultano na radnim mestima o kojima se radilo. Bruno, kao mladi član sindikata "Sunka" vodio je jedan od sastanaka i mogao je da se osloni na novi zakon koji olakšava borbu radnika za zadovoljenje njihovih interesa.
"Ebital" radi važan projekat za vladu i zadužen je da obezbedi kablove za celu nacionalnu teritoriju, a posebno industrijski i tehnološki sektor. Kada je "Antel", neočekivano, odlučio da preraspodeli sredstva namenjena za investiranje tako da smanji trenutnu aktivnost, to je dovelo do panike u kompanijama koje su pod ugovorom sa njim. Nekoliko sati nakon što su ove kompanije dobile informaciju o odluci u "Antelu", one su objavile kako će trećina zaposlenih usled toga morati da bude otpuštena. Ova lančana reakcija dovela je do ozbiljnog konflikta između "Sunke", "Antela" i sindikalne organizacije PIT — CNT. Sukob je bio oštar jer sindikati sada nisu bili slabi kao što su bili pre dolaska Frente Amplija na vlast.
"Došli smo na vlast 2005. u vreme ekonomske krize koja je donela nezapamćene društvene i političke teškoće na ovim prostorima", objašnjava Monika Ksavijer, nekadašnja predsednica Fronta. U nacionalnom štabu koalicije, zidovi govore. Slike i portreti generala Libera Serenjija koji je osnovao Front 1971. i koji je bio kandidat koalicije na izborima iste godine, podseća na 40 godina političke istorije — od kojih je jedanaest prošlo pod vojno-civilnom diktaturom (1973 — 1984). "Bili smo izabrani da podignemo društvo na njegovim ruševinama", ukazuje senatorka. Ova tvrdnja nije preterana.
Između 1999. i 2004. skoro trećina populacije je potonula u siromaštvo usled političkih odluka koje je donosila konzervativna vlast sa Horheom Batleom na čelu (2000 — 2005) i usled ekonomske krize koja je zadesila Brazil i Argentinu (2001—2002). Ova dva tržišta su u to vreme bila isključivi trgovinski kanali za Urugvaj, koji se bazirao pre svega na izvozu poljoprivrednih proizvoda, kao što su meso, soja, žitarice i mlečni proizvodi.
Kao i drugde, ovo je bio period intenzivne neoliberalne transformacije ekonomije: industrijalizacije, pritiska na nivo primanja, rasta neformalnog sektora rada itd. Specifičnost Urugvaja bila je u tome što su kompanije i državne strukture pokušavale da zaobiđu bolje strukturisano tržište rada nego što je u okolnim zemljama. Da bi to bilo učinjeno, država je suspendovala savete koji su se bavili visinom zarada u većini sektora privrede. Ova tripartitna tela koja su se sastojala od predstavnika države, poslodavaca i zaposlenih, predstavljala su kamen temeljac društvenih i radnih odnosa u Urugvaju od 1943. godine. Njihovo gašenje je trebalo da dovede u pitanje jedinstvo i uticaj sindikalne grupe PIT — CNT, koja je sada morala da pregovara unutar pojedinačnih kompanija gubeći pri tome članstvo.
Međutim, ovo nije sprečilo sindikalnu centralu da igra veliku ulogu u jakim društvenim mobilizacijama protiv privatizacije voda i ukidanja javnog zdravstvenog sistema. Pokreti koji su se borili protiv ovih tendencija pripremili su izbornu pobedu 2004. godine. Ovaj "redak period levice na vlasti u (…)
