Kako bismo našli presedan za aktuelni diplomatski pad Francuske, moramo se vratiti na Suecku krizu 1956, odnosno Alžirski rat. Ni organizacija internacionalne konferencije o životnoj sredini u Parizu, ni ratoborni govori Fransoa Olanda, kao ni nepopravljivo samozadovoljstvo njegovog ministra spoljnih poslova. ne mogu ništa učiniti da bi sakrili pad Francuske.
Grčka kriza bila je jasan pokazatelj da je Francuska počela da prati Nemačku u korak. Ministar spoljnih poslova je izgledao odsutno, ministar finansija je delovao pričljivo ali nestalno, a Fransoa Oland je igrao izaslanika Berlina koji je zadužen da primora Aleksisa Ciprasa da prihvati drakonske uslove Angele Merkel. Čak je i Vašington bio iznenađen grubošću prema Atini.
Pariz, međutim, nastavlja svoju saradnju sa Sjedinjenim Državama čak i kada je otkriveno da su tajne službe špijunirale trojicu francuskih predsednika zaredom, uključujući i Olanda... Portparol vlade Francuske pokušao je da smanji osećaj uvređenosti: "Moramo to posmatrati iz šire perspektive. Ne želimo da prouzrokujemo diplomatske razdore" — pre nego što će otići u Vašington da razgovara o Transatlantskom sporazumu TTIP. "Odgovor Francuske je gotovo smešan", rekao je Anri Gueno, desničarski član parlamenta. "Već neko vreme mi samo pratimo američku politiku", kaže nekadašnji ministar Pjer Leluš, poznat po svom atlanticizmu.
Od svega možda najčudnije izgleda saradnja između Pariza i Saudijske Arabije, toliko da ponekad izaziva američke vladare. Francuska, međutim, nije uspela da prošlog jula zaustavi sporazum između pet velikih sila i Irana, a kao što su to želeli Rijad, Tel Aviv i republikanski neokonzervativci koji se gnušaju Obame, u čijem se društvu našla Francuska (u nastavku pročitajte tekst Olivijea Zajeca). A u slučaju Sirije, njena namera da "kazni" Bašara el Asada manje je prouzrokovana brutalnošću režima u Damasku, a više željom da se ugodi zalivskim monarhijama, (…)
