Dušeci presavijeni na krevetima, prazne kancelarije, goli zidovi: u zatvoru Norherhaven na severu Holandije ne manjka mesta. Odjekuje zveckanje svežnja ključeva okačenih za pantalone dok Frank Hohterp, šef zatvora, prolazi kroz hodnike do sobe za aktivnosti. "Jednom dnevno zatvorenici mogu doći ovde i gledati televiziju, igrati pingpong ili se pripremati za jelo", objašnjava. Mora da komunicira sa njima na engleskom: "Ovde ne govorimo norveški", precizira smešeći se. Jer od septembra su slobodnim ćelijama dodeljena 242 norveška zatvorenika.
Holandiji je do 2004. (kao i Francuskoj) nedostajalo zatvorskih mesta, no za manje od deset godina zatvorska populacija je pala za skoro 45%. Osam institucija je već promenilo svoju namenu, a dvadesetak drugih bi trebalo da se zatvori tokom naredne tri godine. Suprotno od kursa ostatka Evrope, gde situacija ostaje nepromenjena, samo 10.500 od 12.400 zatvorskih mesta u zemlji je zauzeto. Očekuje se da će procenat zatvorske popunjenosti još opadati i dostići 60% 2018, ukoliko administracija ne zatvori druge institucije. Radi veće efikasnosti, a i da ne bi ostavili osoblje koje radi u zatvorima nezaposleno, od 2009. su Belgija i susedna zemlja sklopile ugovor o zatvaranju belgijskih zatvorenika u Holandiji; sličan sporazum je upravo potpisan sa Norveškom na tri godine.
Holandski slučaj pokazuje da prenatrpanost zatvora nije neminovnost. Međutim, nije jednostavno shvatiti mehanizme koji su omogućili da se preokrene trend. "Niko to nije mogao predvideti", kaže nam Miranda Bone, profesorka krivičnog prava sa Univerziteta u Groningenu, "to nije jednostavan rezultat politike." Vlada je i sama iznenađena. Prema Pejteru Henephofu, direktoru holandskih kaznenih ustanova, "vlada izdvaja sredstva samo za one direktive koje umanjuju stopu kriminaliteta i bore se protiv ponavljanja krivičnog prestupa." I dodaje važan deo: "… dok održava troškove što je moguće manjim". Kao glavni faktor pada zatvorske populacije navodi smanjenje kriminala, iako nije u stanju da to objasni. Sve dok je pojam kriminala kišobran za objašnjenja različitih problema, pokušaj drugačijeg objašnjenja ostaje nemoguć.
"Naravno, vlade vole da govore kako je ovaj pad rezultat njihove politike", smeje se Norman Bišop, naučni ekspert u Savetu Evrope. I za zdravorazumsko mišljenje stopa zatvaranja je u vezi sa stopom kriminala. Međutim, ova veza nije uvek potvrđena, kao što pokazuje slučaj Švedske.
Nekada zavisnik od kreka, Pejter je postao sportski trener
Da li bi stara holandska humanistička tradicija mogla biti u korenu smanjenja zatvorskog kažnjavanja? Nordijske zemlje se redovno hvale zbog uspeha alternativnog kažnjavanja i njihove sposobnosti da smanje stopu ponavljanja krivičnog prestupa. A Holandija je poznata po tome što je vrlo rano uspostavila takozvani "sistem probacije", koji se ne temelji na kažnjavanju već na reintegraciji osuđenika u društvo.
"Istorija holandskog sistema probacije je nastarija na svetu", potvrđuje Vilem fan de Bruhe, sekretar Evropske konfederacije za probaciju (Confédération européenne de la probation, CEP). Prva služba ovog tipa pokrenuta je 1823. kao privatna institucija pod imenom "Holandsko društvo za moralno uzdizanje zatvorenika". Inspirisana idejama engleskog reformatora Džona Hauarda. ova inicijativa je omogućila poboljšanje zatvorskih uslova i razvijala se bez državne pomoći skoro čitav vek. Nakon Drugog svetskog rata je empatija intelektualaca, koji su osudili društvenu beskorisnost zatvora, dala novi podstrek. Služba za probaciju se potom institucionalizovala, sa ciljem da podržava počinioca krivičnog dela u njegovom vraćanju u društvo. Konačno, 1995. vlada konsoliduje mnoštvo organizacija, koje su nastajale godinama, formirajući tri agencije, koliko ih ima i danas.
Glavna služba za rehabilitaciju u Holandiji ("Holandska služba za probaciju") opšteg je tipa: odgovorna je za 60% ljudi na probaciji. Agenti daju sudijama izveštaje o osuđenim ličnostima, pomažu im da donesu konačno rešenje i odluče se bilo za kaznu zatvora, bilo za alternativno kažnjavanje. Oni takođe nadziru mere koje su nametnute osuđenicima u slučaju uslovnog kažnjavanja: obuka, kompenzacija za žrtve, psihološko praćenje… Konačno, oni rukovode radovima u javnom interesu u slučajevima kada sudija donese takvu odluku o kažnjavanju.
Druga agencija, Stichting Verslavingsreclassering (SVG, "Probacijska agencija za zavisnike"), brine o onima koji pate od problema zavisnosti, dakle o 30% populacije na probaciji. Reč je uglavnom o konzumatorima droge ili alkohola koji su počinili neke krađe. "U proseku ih pratimo dve godine", kaže Barbara Kaujs, probacijska službenica koja je pet godina u SVG, "tokom sastanaka se trudimo da razumemo njihovu zavisnost i da vidimo da li postoje drugi problemi, posebno finansijski." U principu, osuđenici na probaciji su predmet brige i nadzora. Poslednja organizacija, Vojska spasa, posvećena je beskućnicima i marginalizovanima, onima kojima se gomilaju porodične teškoće zajedno sa teškoćama stanovanja i zapošljavanja. Probacijski službenici su aktivni i u zatvoru, te ograničavaju izlazak iz zatvora bez nadzora — jer se otpuštanjem bez nadzora favorizuje ponavljanje krivičnog prestupa.
Pejter je iskusio čitav niz sankcija koje postoje u holandskom kaznenom sistemu. "Kriminal je zavisnost", svedoči bivši zatvorenik koji je tražio da ostane anoniman. Ovaj pedesetogodišnjak, na čijem se licu vide tragovi događaja, sa neobičnom iskrenošću se priseća svoje prošlosti višestrukog povratnika kriminalu: "To je avantura. Možeš uzeti mnogo novca. Možeš raditi šta hoćeš. Da… Bio je (…)
