Uprkos slabim rezultatima politike za koju se zalaže, koju su nazvali "abenomičnom", premijer Šinzo Abe je u novembru 2014. zatražio pomoć birača da bi mogao da isprati nastavak svog programa. Kono michi shikanai ("Postoji samo jedan put") slogan je kojim je pozvao birače da ga podrže, kopija slavnog TINA (There is no alternative, "Nema drugog izbora") britanske premijerke Margaret Tačer. Iako je odustao od ponovnog povećanja poreza na dodatu vrednost (PDV), ipak namerava da baci treću strelicu "aboličnosti", strukturnu reformu, nakon što je već ispalio prve dve: štampanje novca i pokretanje javnih radova.
Od svih predviđenih nepopularnih mera, izdvajaju se one koje omogućavaju dolazak stranih radnika kako bi se smanjio manjak nekvalifikovane radne snage.To posebno pogađa radnike na građevini i sektor javnih radova gde već dugo postoje problemi u vezi sa obnovom posle katastrofe u Fukušimi. Uskoro bi trebalo početi i sa radovima na izgradnji infrastrukture potrebne za održavanje Olimpijskih igara u Tokiju 2020. Već sedam godina broj stanovnika opada, sa tendencijom pogoršavanja situacije. Godine 2000. bilo je 3,6 aktivnih radnika na jednog penzionisanog, dok ih 2025. neće biti više od 1,9.
Abe je taj problem počeo da rešava još pre izbora, usmeravajući svoju kampanju na podizanje stope produktivnosti žena na tržištu rada i ka rešavanju problema imigracije. Od februara 2014, pred skupštinskim budžetskim odborom potvrdio je da je "odluka o prihvatanju migranata esencijalno pitanje od koga zavisi budućnost zemlje i kvalitet života našeg naroda". Zbog toga je mobilisao stručnjake a kasnije u aprilu ih pozvao na sastanak u njegovoj službenoj rezidenciji, gde je po završetku medijima predstavljen plan za usporavanje pada broja stanovnika. Umesto da sa 127 miliona u 2010. padne na 87 miliona 2060, kako kažu japanska istraživanja, populacija bi mogla da se stabilizuje na oko 110 miliona ukoliko stopa plodnosti do 2030. poraste na 2,07 (sada iznosi 1,39 nasuprot 2,1 u Francuskoj) i ako Japan primi 200.000 imigranata godišnje.
Abe je prošlog aprila isto ponovio i na televiziji braneći se: "Ovde nije reč o imigrantskoj politici. Želeli bismo da stranci rade i zarađuju jedan određeni period, ali da se kasnije vrate u svoje zemlje." Sledećeg meseca potvrdio je osećanje opšte nespremnosti: "U zemljama koje su prihvatile imigraciju postoji dosta tenzija, mnogo nezadovoljstva doseljenika kao i ljudi koji su već tu." (Japan Times, 2. jun 2014) Njegova izmenjena verzija "Strategije revitalizacije Japana" koja je objavljena krajem juna, iznosi ideju o masovnom prilivu nekvalifikovanih radnika, ali bez iznošenja brojki.
Bez prava na posao u javnoj službi
Organizovati godišnji ulazak velikog broja nekvalifikovanih radnika ne može proći bez poteškoća, jer to protivreči zvaničnom stavu Japana još posle rata: nema imigracije. Stanovništvo je i dalje uzdržano. Ako se to načelo pomalo promenilo nakon 1985, ulaz i naturalizacija ostali su niski u poređenju s onima glavnih zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Prema ovome. Japan je u 2008. imao 1,6% stranaca (najnovije statistike), u odnosu na 5,8% u Francuskoj, 6,7% u SAD i 8,6% u Nemačkoj. Udeo radne snage koja je rođena u inostranstvu je minoran (0,3%), dok je dosegao 5,6% u Francuskoj, 9,4% u Nemačkoj i više od 15% u SAD. Štaviše, slučajevi naturalizacije su samo kapi u moru: oni su dobili 0,5% došljaka u 2013, u odnosu na, primera radi, 2,6% u Francuskoj. Osim toga, 43% su naturalizovani Korejci.
Oni su odavno činili četiri petine evidentiranih stranaca u Japanu. Japanska kolonizacija Koreje 1910. pretvorila ih je u careve podanike pa su, čim bi kročili na japansko tlo, dobijali i pravo glasa. Ali kada je Japan 1952. povratio svoj suverenitet, službeno su proglašeni (…)
