Poslednjih godina došlo je do dramatičnog zaoštravanja verbalnog ratovanja između Izraela i Palestinaca i Arapa, uz aktivno učešće pristalica obeju strana iz Evrope i Sjedinjenih Država. Ova posebna dimenzija arapsko-izraelskog konflikta oduvek je bila krucijalna za izraelsku državu. Budući da je od samog početka stvorena kao zatvorena tvrđava u neprijateljskom okruženju, njen imperativ je ostao gajiti podršku zapadnih država njenom cilju.
Tokom invazije na Liban 1982, slika o Izraelu na Zapadu prvi put je ozbiljno uzdrmana. Duga opsada Bejruta, obeležena masakrom u palestinskim logorima Sabri i Šatili, sprovedena pod izraelskim nadzorom, šokirala je javno mnjenje širom sveta. U samom Izraelu, ta trauma, slična onoj koju su stvorile Sjedinjene Države ratom u Vijetnamu, i dalje postoji.
Između tog trenutka i prve Intifade (uobičajeni naziv za ustanke Palestinaca protiv Izraela, prim. prev.), tokom 1987-1988, jevrejska država je dakle svedočila značajnom kritičkom pregledu centralnih mitova cionističke ideologije koji se nazivao "novim istoričarima". To ponovno pisanje istorije nastanka Izraela dovelo je do rađanja trenutnog, svakako manjinskog, premda kvalitativno bitnog, "postcionizma". To međutim nije sprečilo postepeno skretanje izraelskog društva udesno, od ranog zastoja pri potpisivanju Sporazuma u Oslu (kojim je okončana prva Intifada, prim. prev.) do utvrđivanja agresivnog "neocionizma".
Takođe stigmatizovan kao... Adolf Hitler
Po definiciji izraelskog sociologa Urija Rama, "postcionizam je građanske orijentacije (podržava jednaka prava za sve i, u tom smislu, zagovara građansku državu u okviru granica "zelene linije" [iz perioda primirja pre rata 1967. godine]), univerzalistički i svetski opredeljen. Neocionizam je, s druge strane, partikularistički, plemenski, jevrejski etno-nacionalistički, fundamentalistički i čak marginalno fašistički".
Izraelsko sabotiranje mirovnih pregovora, ubrzana kolonijalizacija okupiranih palestinskih teritorija, kao i smrtonosne ofanzive na Liban (2006) i Gazu (2008—2009) neizbežno su uticale na srozavanje njegove slike u svetu. U pokušaju da to zaustave, zvanična izraelska tela i njihove bezuslovne pristalice na Zapadu oslonili su se, kao i uvek, na sećanje na Holokaust, za koje se veruje da bi moglo da opravda njihove postupke.
I više od toga: oduvek su pokušavali da Palestincima i Arapima učitaju i učešće u nacističkom genocidu. Upravo su iz ovog razloga, još od kraja Drugog svetskog rata, cionistički organi u velikoj meri skretali pažnju na ozloglašenog muftiju Jerusalima. Glavni predstavnik palestinskog nacionalizma tokom dvadesetih i tridesetih, Amin el Huseini, proteran iz Palestine od britanskih vlasti 1937, nakon kraćeg boravka u Iraku priključuje se silama Osovine 1941. godine. Iz Berlina i Rima je aktivno učestvovao u propagandi nacističkog i fašističkog režima i uspostavljanju bosanskih muslimanskih odreda SS-a, koji, međutim, nisu počinili antijevrejska zverstva.
U velikoj meri diskreditovan u arapskom svetu, ako ne i u Palestini, i to čak pre egzila u Evropu, Huseini je uprkos svim svojim naporima naišao na poražavajuće mali odziv na pozive za pridruženje silama Osovine, budući da je samo 6.300 vojnika iz arapskih zemalja, sudeći po podacima američkog vojnog istoričara, "prošlo kroz mnogobrojne nemačke vojne organizacije", od kojih je 1.300 bilo iz Palestine, Sirije i Iraka, a ostatak iz severne Afrike. Ove brojke treba uporediti sa 9.000 (…)
