Reforma se odvija u fazama od po pet godina, vođenim u skladu sa strateškim planovima. Trinaesti petogodišnji plan za 2016—2020. i detaljna strategija predstavljeni su javnosti na sednici koja je održana u oktobru ove godine.
Tumačenje rezultata ove reforme nakon osamnaest meseci predstavlja izazov za zapadne posmatrače i to zbog nekoliko bitnih razloga. Prvo, oni sa Kinezima ne dele zajedničke intelektualne pretpostavke. Većina njih smatra da je tržišna ekonomija osnova svakog demokratskog društva. Sprovesti strukturne reforme za njih, dakle, znači ukloniti sve prepreke funkcionisanju tržišta, čime bi se po automatizmu stiglo u najbolji od svih svetova. U Kini to sasvim drugačije funkcioniše. Ekonomske reforme su alatke koje se koriste za ispunjenje političkih ciljeva: osiguranja nacionalnog jedinstva putem ekonomske dominacije i legitimiteta centralne vlasti KPK. Ostvarenje ovog najvišeg cilja podrazumeva poboljšanje narodnog blagostanja. Dodatno, predsednik Si Đinping zastupa geopolitičko gledište koje nismo videli još otkad je Deng Sjaoping 1979. pokrenuo svoje reforme. On je nameren da Kina povrati svoj istorijski položaj u svetu, kakav je imalo Centralno carstvo. Kako bi to postigao, potrebno je da Aziju integriše oko juana, tako da kinesku valutu odvoji od dolara i načini je punopravnom međunarodnom valutom. Iako u dugom roku predstavljaju koherentnu i jedinstvenu viziju, ovi brojni ciljevi otežavaju razumevanje trenutne sekvence.
Ova reforma je uistinu protivrečan proces u kom se ciljevi ostvaruju, ali se nailazi i na prepreke. Tako je, u proteklih dvadeset godina, društvena transformacija četiri stotine miliona ljudi izbavila iz siromaštva, ali je ubrzani rast koji je omogućio ovako nezamisliv učinak doveo do rastućih nejednakosti, a uništenje životne sredine postalo je neodrživo.
Između 1993. i 2012, motor rasta bila je industrijska ekspanzija. Kina je postala svetska fabrika, koristeći do maksimuma svoje glavno sredstvo: nekvalifikovanu, mladu i brojnu radnu snagu, koje na selu ima napretek i koja se mogla po niskoj ceni prebaciti u gradove, te koja ne uživa pravo na osnovne socijalne usluge. Osim toga, da bi se obezbedio brz razvoj bilo je potrebno investirati u infrastrukturu. To je dovelo do prevelike akumulacije kapitala, posebno u teškoj industriji, što je stimulativni paket iz 2009—2010, koji je služio kao odgovor na globalnu finansijsku krizu, dodatno pogoršao. Taj režim doveo je do ogromnih društvenih nejednakosti i obogatio elitu čiji bi interesi mogli biti u suprotnosti sa novim pravcem.
Međutim, preduslovi održivosti tog režima rasta u međuvremenu su nestali. Starenje stanovništva dovelo je do manjka radne snage. Tržište rada postalo je naklonjeno neprekidnom rastu nadnica pod pritiskom radničkih zahteva, što je kineskim preduzećima u velikoj meri poskupelo troškove proizvodnje. Strana potražnja je opala. Dodatno, mahniti rast industrije po najnižoj mogućoj ceni je do krajnjih granica istrošio prirodne resurse i naneo ozbiljnu štetu životnoj sredini. Stoga sada imamo i nepremostivu prepreku koja onemogućava da se nastavi po starom, ali i priliku za promenu režima rasta zahvaljujući usponu srednje klase.
To znači prelazak sa svetske fabrike na inkluzivnije društvo "prosečnog prosperiteta", efikasnije pri upotrebi sredstava za proizvodnju. Prednost Kine je u dinamici privatnog sektora koji čine desetine miliona inovativnih kompanija, dobro pripremljenih za prilagođavanje naprednih tehnologija rastućim zahtevima gradskih potrošača.
Glavni izazov leži u prelasku sa jednog tipa ekonomije na drugi. Promena je do sada bila brutalna. Industrijski rast je sa 12% iz 2006. spao na predviđenih 6% za 2015. godinu. To je dovelo do prekomernih investicija, te do viška proizvodnih kapaciteta u teškoj industriji. Samim tim, stopa iskorišćenosti kapaciteta iznosila je 71% u industriji čelika, 70% aluminijuma i cementa, a 72% stakla. Automobilska industrija pala je na 76% iskorišćenosti. Stručnjaci, međutim, smatraju da je normalni prag profitabilnosti u ovim industrijama negde između 78% i 80%. Ovo je zato dovelo do pada profitabilnosti. Problem je toliki da se javna preduzeća, velika i usled pređašnjih investicionih napora teško zadužena, sada nalaze u opasnom finansijskom stanju, koje utiče i na banke (…)
