Državni udari u Gvineji Bisao (septembar 2013) i Sao Tome i Prinsipe (jul 2003), pokušaji pučeva u Burkini Faso i Mauritaniji (oktobar 2003), svrgavanje Čarlsa Tejlora pobunom u Liberiji (avgust 2003), politička previranja u Senegalu (2003), destabilizacija Obale Slonovače (od septembra 2002)... Zapadna Afrika kao da je u permanentnoj političkoj krizi. Ukoliko su joj neke zemlje i umakle, uključujući Zelenortsku Republiku, Ganu i Mali, koliko dugo će ostati imune na šokove? Celokupna Zapadna Afrika našla se na ivici opšteg kolapsa.
Čini se da su sadašnje krize po prirodi sasvim različite od onih koje su pogađale afričke države u godinama posle sticanja nezavisnosti. Ideološke borbe iz vremena Hladnog rata nasledila je dvostruka destabilizacija usled, s jedne strane, prinudnog marša u ekonomsku globalizaciju, a s druge, improvizovane demokratizacije država bez sredstava. Ova dva fenomena dovela su do delegitimisanja novonastajućih nacionalnih struktura i do sasvim fiktivnog suvereniteta ovih država.
Kao kakvom "tragičnom ironijom", nekoliko po prirodi sasvim različitih fenomena ukrstili su svoje destabilišuće efekte: okončanje sukoba na liniji Istok-Zapad, koji je strukturisao geopolitiku Afrike; loše kontrolisana finansijerska improvizacija demokratskog poretka (što je odjekivalo u govoru koji je Fransoa Miteran 1990. godine održao u La Bolu) ; novi ultraliberalni makroekonomski okvir — divljačke privatizacije, protivrečni i drastični programi strukturalnog prilagođavanja, prikriveni socijalni planovi, besramna eksploatacija radne snage, niske cene sirovina i prevare, nepovoljne trgovinske mere itd ; divljačke intervencije zapadnih multinacionala i moćne istočne banke; eksplozija duga; ciljevi nekih afričkih zemalja (libijska intervencija u Čadu i njen "panafrički" aktivizam, na primer) ; uznemirujući nedostatak opšte kulture brojnih političkih lidera crnog kontinenta, praćen manjkom vizije (pa i kratkoročne); korumptivnost nižih i viših funkcionera; trgovina oružjem itd. Toliki bol doveo je do sloma ionako sasvim oslabljenog kontinenta.
Svi makroekonomski, društveni i sanitarni pokazatelji u padu su još od osamdesetih godina prošlog veka, što uništava niže klase i vodi dubokim socijalnim tenzijama. Zapadna Afrika sve je siromašnija: bruto domaći proizvodi svih zemalja pogoršavaju se, a rasta koji finansijeri obećavaju nema na vidiku Rast se čak smanjio sa u proseku 3,5% 1975. godine, na 2% 2000. godine. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) izveštava o "propadanju bez presedana" indeksa ljudskog razvoja.
Plate u javnim službama se gotovo svuda isplaćuju sa poteškoćama: u Centralnoafričkoj Republici je, na proleće 2003. godine, jedna od prvih mera pučističke vlade generala Fransoa Bozizea bila najava isplate zaostalih primanja. Nezaposlenost je u porastu. Sida, tropske i druge bolesti šire se i ozbiljno utiču na životni vek stanovništva. Izbeglice se broje u hiljadama. Osiromašene vojske postale su konstantna pretnja režimima u mnogim državama, na šta ukazuju državni udar u Centralnoafričkoj Republici, pokušaj puča u Burkini Faso i pobuna u Obali Slonovače.
Zapravo, nije se "demokratizovalo" ništa osim državnih udara i građanskih ratova pomešanih sa čudnim ratovima u inostranstvu koji danas čine klupko koje je teško razmrsiti. Tako je Kongo pod invazijom svojih suseda, dok je istovremeno podeljen među različitim političkim frakcijama, koje i same imaju podršku stranih sila. Čini se kao da u Africi više nema "etičkog života". Mnogo toga govori činjenica da je sam pojam "javnog dobra" nestao iz političkog i intelektualnog govora.
Umesto ma kakve opšte volje, imamo opšti sukob pojedinačnih volja, fokusiranih na etničke grupacije, što su poluge kojima je lako rukovati, kako pokazuje tematika "ivorijanstva" i propaganda koju šire akteri krize u Obali Slonovače (ivorijanstvo je etnički shvaćena pripadnost narodu Obale Slonovače. Radi boljeg razumevanja, lokalni pandan bilo bi zagovaranje koncepta "srpstva", prim. prev.)
U potrebi je, kažu filozofi, sva nevolja. Tako su ovde na snazi politički i istorijski kontinuitet sa ratovima i pučevima iz proteklih petnaest godina. Od Monrovije do Bisaoa, od Fritauna do Nuakšota, od Kazamansa do Abidžana, prostire se jedan jedini fenomen. U Africi (a posebno Zapadnoj), u političkom smislu, nema više nezavisnih država. Formalna nezavisnost, u smislu prava i dokumenata iz šezdesetih godina, postala je apstraktna. Iz ugla građana, lidera, frakcija i gospodara rata, državna vlast postala je fikcija koja se može dograbiti ili iz koje se može crpeti profit.
Prvo, postojanje i funkcionisanje svake države Zapadne Afrike neposredno zavisi od proračuna susednih zemalja: regionalne posledice nestabilnosti u Obali Slonovače, posebno po zemlje bez izlaza na (…)
