Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KONFUZIJA EVROPSKE LEVICE

Plan A? Plan B? Plan C!

Nakon demokratskog bankrota EU u slučaju Grčke i kapitulacije Sirize, evropska levica poslednjih meseci nastoji da se regrupiše i ponudi alternativu aktuelno hegemonim politikama na evropskom planu. Francuz Žan Lik Melanšon, Nemac Oskar Lafonten, Italijan Stefano Fasina i Grci Janus Varufakis i Zoe Konstantopulu tako potpisuju proglas u kome predlažu međunarodni samit za promišljanje i usvajanje Plana B za Evropu. Samit bi se održao do kraja ove godine i na njemu bi učešće uzeli građani, intelektualci i progresivne političke organizacije. Frederik Lordon u ovom članku komentariše tu inicijativu, kao i generalno konfuziju evropske levice. U LMD koji je pred vama dajemo vam na uvid prvi deo analize, dok će nastavak biti objavljen u sledećem broju

JPEG - 686.7 kio
Udruženje Kurs – „Promišljanje borbe“

Sećate se kako ste se u detinjstvu igrali slovima razbacanim po činiji supe? Baš tako i levica danas ponovo otkriva svoju abecedu: plan A, plan B, Varufakisov plan X, pa čak i, kažu, Šojbleov plan Z… namenjen isključenju Grčke (mada Šojble i nije baš levo…). Okej, nazad u detinjstvo i igranje slovima.

Onako kako je to uokvirila francuska Partija levice (PG). a potom i ponudila drugim evropskim zemljama na razmatranje, planu A mora se u najmanju ruku odati priznanje za neku vrstu logike mirne savesti. "Ne može nam se zameriti da nismo dali sve od sebe", to je neka suština argumenta za plan A, koji, štaviše, verovatno ne veruje (ili makar ne bi trebalo da veruje) u svoju istinsku mogućnost ostvarivanja — a upravo ćemo videti i zbog čega.

Planovi koji vode — kuda?

Uvek je dobro planirati. Još je bolje ukoliko je jasno koji su nam ciljevi. Uvek možemo da pravimo planove koji će služiti samo tome da nas uvere u našu sposobnost da upravljamo budućnošću, ali njihova upotrebljivost ne bi bila preterano značajnija ukoliko oni sami ne znaju na šta ciljaju... S te tačke gledišta, ne možemo da kažemo da nam "plan A — plan B" nudi uzorni model za jasnoću. Tim pre kada oko sebe okuplja ličnosti čiji se pristupi ovom jedinstvenom strateškom pitanju, kao i uvek, tako radikalno razlikuju: mogućnost izlaska, levog zaokreta u poslednjem trenutku, a zapravo prihvatanja zahteva a da se ne trepne. Koliko god Janis Varufakis flertovao sa Narodnim jedinstvom (otcepljena leva frakcija Sirize, prim. prev.), on, iako u najboljem slučaju odbija "da govori o tome", nastavlja da u najgorem slučaju istrajava u insistiranju da bi izlaskom iz evra otpočela fašistička apokalipsa u vidu povratka tridesetih godina — valjalo bi proceniti težinu ovog zabludelog argumenta, kao i spremnosti sa kojom će ga "memorandumska" frakcija (i šire snage koje su protiv napuštanja evrozone) Sirize usvojiti, čemu, prema izveštavanju Statisa Kuvelakisa, svedoče i komentari Euklida Cakalotosa. Sve u svemu, niko nije u stanju da objasni koja je tačno Varufakisova strateška pozicija, budući da puko ponavljanje kontradiktornih izjava — odbaciti memorandume, ostati u evru — u cilju pokazivanja toga kako sasvim dobro pristaju jedan s drugim, niti čini liniju, niti razrešava protivrečnost. Zoe Konstantopulu se nakon 13. jula svakako odvojila od memorandumske Sirize, ali pažljivo izbegava da eksplicitno spomene opciju izlaska iz evra, makar i kao mogućeg aduta u pregovorima. Što se Stefana Fasina tiče, on je mislilac iz tradicije "fronta za nacionalno oslobođenje", kom je Žak Sapir ponudio poslednju formulaciju...

Nedovoljno je, stoga, reći da, u nameri da ispadne lep, plakat kojim je najavljen sastanak Partije levice na Fête de l’Huma nije mogao da ponudi mnogo razjašnjenja, niti da ukaže na stvarna strateška račvanja do kojih je došlo u periodu posle 13. jula. Prigovoriće se, ne bez razloga, da politika ponekad dovodi do progresivnih razjašnjavanja, da logika nesporazuma ili dvosmislenosti, često nazivana "okupljanjem", ima sopstvenu produktivnost, te da samo sholastički komentari mogu sebi da priušte ignorisanje štrokave realnosti heterogenosti koje uporno opstaju i to da se do konvergencija dolazi mukotrpnim radom. Sve bi to bilo tačno. Međutim, ukoliko nema predstavu sopstvenog azimuta, logika dvosmislenosti, ona logika kojom se vodi politički rad, koja od ljudi zahteva da sarađuju iako ne misle identično, iznova upada u rizik da se izgubi u spornim sintezama. A planovi bez jasnog pravca, označeni makar svim slovima abecede, nisu ništa više do paskalijanske razbibrige.

Za sada bar, valja čuvati dobar vid da bi se razlučilo među ciljevima koje pred sebe postavlja dvojac "plan A — plan B". Ipak, odajmo priznanje za iskrenost namera njegovih zagovornika da pokrenu sukob sa evropskim institucijama. Ali budimo precizni: ne možemo se upuštati u odmeravanje snaga bez jasne ideje o ratnim ciljevima. Rizik nedostatka jasnoće u takvom poduhvatu, posebno ako u obzir uzmemo i dalje svež kukavičluk dobrog dela glava prikazanih na "plan A — plan B" posteru, rizik je, dakle, da ćemo se upustiti u sukob za koji krišom gajimo nadu da neće otići predaleko i da će prestati čim se dođe do bednog, ali iole prihvatljivog rešenja. Drugim rečima, ne navlači se borbeni oklop da bi se išlo u pecanje na crviće.

Jedini cilj: potpuna redemokratizacija

Ukoliko je lajtmotiv ovog okupljanja kritika "antidemokratske Evrope "štednje’", onda je sasvim dovoljno ukazati na analitički sadržaj tih reči i ciljevi će se momentalno dedukovati. Nasuprot iskušenju koje predstavlja ulov kog privuku crvići, odnosno tu i tamo olakšanje duga ili privremeno opuštanje budžetskih ograničenja, "plan A — plan B" ne može da ima drugi cilj do maksimalnog: do potpunog raščlanjivanja i repolitizacije svih pitanja koja se tiču ekonomske politike. "Maksimalni" cilj shvaćen isključivo u smislu političke rezignacije levice u evropskim pitanjima, a to je ono što smo do sada videli, zapravo je minimalni cilj bilo kakve demokratije dostojne svog imena: one koja reprezentativnim telima dopušta da u svakom trenutku diskutuju i pokreću sva pitanja. A posebno pitanja ekonomske politike koja su od posebne važnosti i nezamislivo je da su baš ona isključena iz standardnog procesa političke deliberacije, u koji moraju obavezno, u potpunosti biti vraćena.

Međutim, o kakvoj je deliberaciji tačno reč? Naravno, o onoj namenjenoj parlamentu evrozone. Osim što tako nečeg nema. Pa šta, kažu neki: ovo je zahtevan cilj, dopunjen je izlaskom odozgo i eto ga! Čarobna moć "izlazaka odozgo", međutim, ponekad je takva da razoružava samu mogućnost kritičke analize preduslova za njihovo ispunjenje. Stoga se nećemo libiti da ponovimo da parlament evrozone nije imao šanse da u tako nečemu uspe osim pod izuzetnim uslovom da sasvim eksplicitno postavi sledeća dva pitanja: 1) Da li Nemačka prihvata da se sve (...)

Obim celog teksta : 3 020 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Frederik Lordon

Podeli ovaj tekst