Postoji više objašnjenja za "silazni trend stope ekonomskog rasta" koji se događa poslednjih nekoliko decenija u bogatim zemljama, a odnedavno i u zemljama u usponu. Čak i medijski ekonomisti stidljivo počinju razmatrati hipotezu o svetu bez rasta, barem u tzv. razvijenim zemljama. To je slučaj u SAD, gde je, prema Polu Krugmanu i Lariju Sandersu, "sekularna stagnacija verovatna". U Francuskoj nas upozorava Toma Piketi: "Da li je razumno kladiti se na rast i očekivati da će on rešiti sve naše probleme? Neće se rešiti suštinski izazovi sa kojima se suočavaju bogate zemlje." Danijel Koen nas pak podstiče: "Oslobodimo se zavisnosti od rasta."
Nekoliko lasta ne čini proleće, ali ovi primeri nisu beznačajni, iako nijedan ne uključuje suštinski faktor objašnjenja: iscrpljenost, koja je već na delu, većine prirodnih resursa od kojih zavisi rast. Metju Ozano, specijalista za vrhunac proizvodnje nafte, i Filip Bijuiks, stručnjak za fosilna goriva i minerale, dostavili su neosporne činjenice.
Kult rasta je toliko usađen u glave političkih dirigenata da čak i kada drže zapaljive govore o borbi protiv klimatskih promena, žurno podsećaju kako rast ostaje imperativ. Fransoa Oland je avgusta 2015. svojim govorom u opštini Sasanaž, koja sa nalazi u departmanu Izer, postavio scenografiju za ovaj trend: "Znate da će Francuska biti zemlja domaćin Konferencije o klimi, ona stoga mora biti primer. Istovremeno, energetska tranzicija i ulozi klimatskih promena jesu izazovi za rast. Mi želimo da podržimo i stimulišemo rast. Na kraju krajeva, ako imamo mogućnosti da upotrebljavamo sredstva energetske tranzicije, to znači da se događa rast." Posle toga je francuski predsednik izgovorio reč "rast" četrnaest puta u roku od dve minute, naročito u sledećem nizu: "Moj cilj je smanjenje nezaposlenosti, a smanjenje poreza je način da se postigne veći rast. Ako ima više potrošnje, ukoliko postoji više poverenja, biće i više rasta. Sve je povezano sa rastom; rast nam može omogućiti smanjenje poreza, a smanjenje poreza može omogućiti veći rast."
Kako uopšte možemo pretendovati na to da budemo primer za promenu klimatske politike ako sve povezujemo sa rastom? Ova kontradikcija uopšte ne uznemirava lidere koji su pobornici nove religije "zelenog rasta", prema modelu: pretpostavljena tranzicija stimuliše rast koji pak olakšava tranziciju. Bivši američki predsednik Džordž V. Buš sumirao je svoj ekološki kredo u sledećoj formuli: "Ekonomski rast nije problem već rešenje."
Kompatibilnost "zelenog rasta" i ograničenosti resursa je mit
Naravno, suočavanje sa klimatskim promenama i drugim manifestacijama ekološke krize zahteva ogromna ulaganja u obnovljive izvore energije, u izolaciju zgrada, energetsku efikasnost, agroekologiju, održivi saobraćaj itd., i time omogućava rast. Ali, usredsređujući se na specifične sektore čija ekspanzija je poželjna, ćutke se prelazi preko neugodnih pitanja. Koje se tačno aktivnosti i kakva proizvodnja nužno moraju smanjivati, uzimajući u obzir njihov negativan uticaj na klimu, biodiverzitet, ljudsko zdravlje i slično? Osim toga, koju proporciju fosilnih goriva je neophodno ostaviti u tlu ne bi li se ograničilo globalno zagrevanje? Ako je istina da ta proporcija treba biti između 60% i 80%, kako potvrđuju nedavne evaluacije, kakve to posledice može imati na globalni rast koji se još uvek najviše pokreće upravo zahvaljujući ovim gorivima? Uopšte, da li je ekonomski rast, koliko god mali bio, kompatibilan sa stopom smanjenja emisije štetnih gasova koja se danas zahteva da se ne bi prešao kritičan prag koncentracije u atmosferi?
Jednostavne projekcije ekonomiste Mišela Usona (…)
