"Suhoj Su-34" i krstareće rakete "kalibar" ispaljene sa Kaspijskog jezera u bliskoistočno nebo promenile su odnos snaga na sirijskom bojnom polju, makar za sada. Intenzitet bombardovanja omogućio je nastavak ofanzive vladinih trupa. Putinova taktička podrška Asadu nije preveliko iznenađenje: Sirija je poslednje uporište ruskog prisustva na Bliskom istoku, kao simbol veličanstvene prošlosti. Neprekidna podrška sadašnjem režimu navela je Kremlj da leta 2013. odigra odlučujuću ulogu, organizovanjem demontiranja sirijskog hemijskog arsenala, čime je sprečena zapadna intervencija. To je opovrglo sve one koji su, tvrdeći da se njeni interesi zaustavljaju na granicama postsovjetskog prostora, Rusiju smeštali među obične "regionalne sile".
Od usvajanja prvih sporazuma o naoružanju iz 1956, Sirija je sa SSSR-om održavala veoma prijateljske odnose, koji su dodatno ojačali u trenutku nastanka Ujedinjene Arapske Republike sa Egiptom (1958-1961), a potom i 1963. dolaskom na vlast partije Baas koja se zalagala za "arapski socijalizam". Pre nego što će 2000. godine umreti, predsednik Hafiz el Asad naložio je svom sinu Bašaru da čuva ovu vitalnu vezu sve dokle je njegov klan u posedu pozicije šefa države.
Štaviše, po okončanju saveza sa Egiptom i gubljenja postrojenja u Aleksandriji i Mersi Matruh, sirijska luka Tartus je 1977. ostala poslednje utočište ruske mornarice na Mediteranu. Proteklih meseci njeno prisustvo sve je vidljivije nadomak sirijske obale; u septembru smo čak na tren mogli da vidimo i "Dmitri Donskoj", podmornicu iz klase "Tajfun". najveći ikad konstruisani nosač balističkih raketa.
Ruska pomoć Siriji pojačala se od početka "arapskog proleća". Slom tuniskog, egipatskog i libijskog režima, kao i raspad Iraka, praćeni nastankom Islamske države (ISIL) 2014, ubedili su Moskvu da je potrebno održati podršku Asadu i ojačati pozicije u regionu. Opšta nestabilnost i nejasan pristup zapadne politike, pre svega Sjedinjenih Država, primorali su neke vlade da prerazvrstaju svoje partnere. Francuska je zalivskim zemljama prodala ogromne zalihe oružja; sama Rusija je potpisala ekonomske, vojne i tehničke sporazume sa Egiptom, Irakom i Jordanom. Saudijska Arabija se više ne dvoumi oko pomoći Egiptu pri finansiranju kupovine ruskog naoružanja, a saudijski suvereni fond doneo je odluku da od jula u Rusiju investira deset milijardi evra.
Nekolicina političkih lidera i arapskih zvaničnika podelili su sa svetom žal za vremenom egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera. to jest za periodom između 1950. i 1960, kada je ideološko nadmetanje između SSSR-a i Zapada Arapima ostavljalo dosta manevarskog prostora. Nije slučajnost ni to što je sadašnji predsednik Egipta Abdel Fatah el Sisi tokom predizborne kampanje 2014. naširoko hvalio svog slavnog prethodnika. Ranim i nedvosmislenim isticanjem novog lidera iz Kaira — ponovo primljenog u Moskvi krajem avgusta — Putin je obnovio stare veze, što mu je obezbedilo potpisivanje ugovora o prodaji naoružanja u iznosu od tri milijarde evra.
Rusija se nada konsolidovanju svog uticaja pod plaštom međunarodnog prava, na šta je Putin 28. septembra i ukazao tokom izlaganja na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (UN), predloživši rezoluciju u cilju koordinacije "koraka svih onih koji stoje naspram "Islamske države’": "Podrazumeva se da svu pomoć namenjenu suverenim državama ne treba nametati, već predlagati i to striktno u skladu sa Poveljom UN. Najvažnije od svega je, prema mom mišljenju, doprineti ponovnom uspostavljanju državnih struktura u Libiji, podržati novu iračku vladu i omogućiti multilateralnu pomoć legitimnoj sirijskoj vladi."
Rusija se na Bliski istok vraća bez i reči o tome da pretenduje na mesto koje je u međunarodnim odnosima pripadalo Sovjetskom Savezu. Tu se, međutim, suočava sa paradoksom. S jedne strane, Asad u mnogim arapskim zemljama ne uživa preteranu popularnost, tako da njegov savez Rusiju defakto stavlja rame uz rame sa Iranom, libanskim Hezbolahom i iračkim šiitskim milicijama uključenim u regionalni sukob koji njihovi sunitski protivnici sve više predstavljaju kao konfesionalni. S druge strane, ukoliko Putin želi da ruskoj javnosti i svojim regionalnim partnerima predstavi svoju moć i sposobnost da pritekne u pomoć prijateljima, ne sme da pokaže slabost time što će Asada "ostaviti na cedilu".
U potrazi za dogovorenim rešenjem
Možemo li da zamislimo sporazumni kraj sukoba? Iz ugla Moskve, tako nešto bilo bi moguće ukoliko bi zapadne zemlje pristale na to da Asad ostane na vlasti najkraće do perioda koji bi tek trebalo odrediti. Putin je na samitu (…)
