"Da li je vreme za prijateljstvo sa Iranom, a neprijateljstvo spram Saudijske Arabije?" Ispod ovako provokativnog naslova britanski kolumnista Majkl Aksvorti je ovog januara izneo stav da "deluje da je predstava o Iranu kao garantu stabilnosti u zalivskom regionu sada sasvim jasno prihvaćena". Retorika o "osovini zla", bez ikakvih nijansi iznova ponavljana nakon 11. septembra 2001, a potom sa mnogo strasti i odjeka utuvljivana u javnost, sada je daleko iza nas. Ni vatreni govor koji je izraelski premijer Benjamin Netanijahu 3. marta održao pred Američkim kongresom, ni pohodi rezervista iz redova neokonzervativnih sledbenika Tereze Delpeš sa Quai d’Orsay, nisu u stanju da spreče ovu promenu raspoloženja.
Nakon što je odigrao ulogu bauka, potom stožera regionalnog antidžihadizma, te snage iza vešto ispregovaranog sporazuma o nuklearnom programu i stupanja u savez sa Vašingtonom u Iraku u borbi protiv Islamske države (ISIL), Iran više nije izolovan slučaj. Ovakvih preokreta u percepciji sve je više.
Sa porastom pretnje od terorizma na domaćem terenu i migrantskom krizom koja unosi pometnju u politički balans Evropske unije, deluje da nijedan od nepremostivih problema koji su strukturisali dominantno političko mišljenje više ne nudi sigurno utočište, analitičku bespomoćnost za koju francuska štampa nudi možda najflagrantniji primer. Nakon opasnosti koju je predstavljao Iran koji je pod kontrolom mula i njihove moralne dužnosti da "kazne" Bašara el Asada, nemogućnosti džihadističkog kalifata da Evropu osudi na "turski model demokratije". nužnosti primoravanja Vladimira Putina na win-win partnerstvo sa globalnim središtem zalivskih emirata, sile francusko-nemačkog para iskazane tokom opscenih proslava koje su usledile nakon živog prenosa vešanja Sadama Huseina, izvesnosti su ustupile mesto odugovlačenju, razmetanje lelujanju, hvalisanje poricanju.
I gore od toga: za sve vreme dok se pravo na prinudno mešanje, zajednička sudbina atlantista i oružani pohodi na "suverenističku štroku" (prema oštrim rečima Bernar Anrija Levija ) u javnosti zavidno postojano reklamiraju, jedno istraživanje za drugim pokazuju da javno mnjenje istrajava u verovanju da pad sirijskog režima, jačanje veza sa Saudijskom Arabijom, obuzdavanje Rusije i potpisivanje Transatlantskog slobodnotržišnog sporazuma možda i nisu gorući prioriteti u ovom trenutku.
Ovaj ideološki preokret, koji je preuzeo oblik neke vrste realizma pre nego žestoke reakcije spram bilansa mesijanskih pretpostavki i mešanja koja su usledila nakon 11. septembra, brine one koji su odgovorni za francusku spoljnu politiku u eri Sarkozi-Oland. Nije isključeno ni da će doći do skromnog prihvatanja činjenice da su haotične režimske promene iz proteklih godina propale. Jedino rešenje je, stoga, pravdati neopravdivo: prebaciti odgovornost za brod koji tone na nekog verodostojnog krivca. Koji je onda od trenutnih svetskih lidera, usled slabosti ili neodlučnosti, pogodniji da se na njega svali krivica za haos na Bliskom istoku od Baraka Obame?
Za šefa turske države, Redžepa Tajipa Erdogana, Obama je slab. Što se sunitskih monarha iz Zaliva tiče, oni se i ne trude previše da prikriju prezir — i ponekad rasističko gađenje — za predsednika koji sada igra na kartu iranskog "đavola". Rečima njegovog republikanskog suparnika iz 2008. Džona Mekejna, uvek spremnog da u kontekstu Irana i Ukrajine zvecka oružjem, Obama je američko vođstvo "bacio u ambis". Aktuelna uzdanica te partije Donald Tramp peva istu pesmu. Sam Fransoa Oland, bez suzdržavanja ponavlja da glavni uzrok jačanja Islamske države leži u američkom "ustupanju" koje je "jedne crne nedelje krajem avgusta 2013. godine" sprečilo Pariz da bombarduje Asadov režim.
Ipak, Obamina spoljna politika ne može se svesti na niz odlaganja. Štaviše, uprkos nekim promašajima i mnogim neuspesima, ona je daleko ispred njegovih britanskih, saudijskih, francuskih i izraelskih partnera. Umesto da se vodi anaboličkom sondažom koja uvek predlaže oblačenje uniforme "ratnog predsednika", on je pokušao da ispoštuje globalna diplomatska ograničenja koja je zagovarao kada je stupio na funkciju, nakon apokaliptičnog principata Džordža V. Buša. Sporazum sa Kubom od 30. juna ove godine, sporazum o iranskom nuklearnom programu od 14. jula, relativna razboritost koju je pokazao u Ukrajini, uprkos ličnom animozitetu prema Putinu, uprkos eksploziji histerije svojih paleo-reganističkih protivnika, sve su to označitelji relativno kontrolisane linije. Kontrast se čini dosta očiglednim u odnosu na haotično nasleđe Nikole Sarkozija i njegovog libijskog avanturizma iz 2011, ili na Netanijahuovu autističnu agresiju, ili Olandovu tvrdoglavost spram sirijskog pitanja još od 2012. godine.
Obama ne razočarava ni blizu kao mesečari koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da su Donald Ramsfeld i Entoni Bler, ili Kondoliza Rajs. poslati na đubrište svetske diplomatije. Njegov (…)
