Brazil se nalazi u trostrukoj krizi — ekonomskoj, političkoj i institucionalnoj. Posle dvanaest godina rasta, južnoamerički gigant počeo je da tone u recesiju. Bruto nacionalni proizvod bi ove godine trebalo da padne za 3% i očekuje se da će se ova kontrakcija nastaviti i u 2016. zajedno sa rastom nezaposlenosti (skoro 8% u odnosu sa 4% u 2014) i visokom inflacijom (više od 9,5% očekuje se ove godine).
Odbačena od velikog dela stanovništva (manje od 10% Brazilaca podržava njeno delovanje), predsednica Dilma Rusef našla se u rastućim problemima posle leta mutnih radnji. U pokušaju da umiri opoziciju koja je tražila njenu ostavku, ona je u avgustu pristala da sarađuje sa ekonomskom elitom na pravljenju vrlo konzervativnog programa pod nazivom "Agenda Brazil". To je bio uzaludan trud jer je dva meseca kasnije na zahtev opozicije Visoki izborni sud (TSE) otvorio ispitivanje finansija njene kampanje za predsedničke izbore iz 2014. godine. Proces je pokazao da je računovodstvena dokumentacija države neispravna za prethodnu godinu. Odluka Računovodstvenog suda (TCU) da negira validnost ovih papira je bez presedana još od 1937. i znači da je Kongres pozvan da ih odbaci.
Sveprisutni vlasnici medija
Sudije koje su bile zadužene za ovaj problem smatraju da je predsednica namerno smanjila cifru u obračunu javnog deficita čija bi joj stvarna visina mogla naštetiti na izborima. Za desnu opoziciju ovo je predstavljalo "prestup u pogledu odgovornosti" koji je 1988. bio dovoljan za gubitak predsedničke pozicije za tadašnjeg predsednika. Takav razvoj događaja bi mogao uslediti i bez podrške parlamenta koji je na predsednicu ljut više nego ikad.
Kongres je ustanovljen 1824. sa nezavisnošću Brazila koja je zadobijena raskidom sa portugalskom krunom, pri čemu su bile zadržane sve prethodno ustanovljene strukture moći. Sada u njemu sedi 513 poslanika i 81 senator i poznat je po slabom predstavljanju narodnih slojeva. Njegova glavna funkcija je da omogući elitama da u svojim rukama drže društvenu moć. Godine 1993. Luis Inasio Lula da Silva sumirao je situaciju rekavši da je "parlament kontrolisan od strane većine od 300 pikareta", odnosno oportunističkih bandita. Rečenica je ostala zapamćena i preuzeo ju je rok bend Os Paralamas do Suseso: "Kako je Luis Inasio upozorio / to je trista pikareta sa doktoratima." Kada je 2002. ovaj bivši radnik u metalurgiji došao na vlast, on se okrenuo pragmatizmu i svoje kritike je stavio po strani da bi mogao da hvali one koje je prethodno napadao.
Ništa se ipak nije promenilo od 1993. godine. Tipični profil poslanika na kraju 2014. ostaje onaj "muškarca, belca, u pedesetim godinama, univerzitetski obrazovanog, preduzetnika i vlasnika reala", ukazuje Edson Sardinja sa portala Kongreso em Foko, koji se bavi dnevnim zbivanjima u legislativi. Mogao je još da doda da veliki broj članova ima vlasništvo nad medijima. Godine 2008. u studiji Donos da midia utvrđeno je da je 271 poslanik povezan sa nekom medijskom kućom iako je to zabranjeno ustavom.
Politički sistem perpetuira jaz između naroda i izabranih predstavnika. U SAD, na primer, svaki predstavnik zastupa tačno određeni broj stanovnika. U Brazilu je 513 sedišta podeljeno među 26 država i Federalnog distrikta Brazilije, proporcionalno populaciji ako se u obzir ne uzme jedan detalj, a to je da nijedna jedinica ne može da ima manje od sedam predstavnika (što je slučaj Roraime koja ima manje od pola miliona stanovnika) niti više od sedamdeset (granicu dostiže Sao Paulo sa četrdeset četiri miliona stanovnika). Asimetrija je još jača u Senatu gde po tri zastupnika dolaze iz svake federalne jedinice. Promovišući predstavništvo manjih država, ovaj sistem je povećao moć lokalnih elita koje su nadređene partijama tako da ne dolazi do obnavljanja političke klase. Uvedeni u ideološke formacije čije su konture vrlo nejasne, oni se ne dvoume oko toga da li da menjaju opredeljenja i pozicije u zavisnosti od sopstvenih interesa, čak iako je to zabranjeno reformskim zakonom iz 2007. godine.
Može se primetiti još nešto začuđujuće. U pitanju je način glasanja u kom se rezultat određuje proporcionalno na osnovu jednog otvorenog kruga. Glasač može da glasa ili za kandidata ili za listu (jedne partije ili koalicije). Krajnji rezultat podrazumeva lutriju jer se broj mesta koje svaka lista dobija određuje kompleksnom računicom koja se zove "elektoralni koeficijent". Glasovi koje su dobili kandidati i oni koje je dobila partija ili koalicija deli se sa brojem mesta koji ima dati region. Tako ako kandidat dobije veliki broj glasova, to omogućava drugim kandidatima iste partije ili liste da uđu u parlament, iako sami nisu osvojili mnogo glasova. Napokon, kako se koalicije prave i udesno i ulevo, građanin koji glasa za levog borca za ljudska prava može na taj način da pomogne ulasku homofoba koji se bori za izbacivanje imigranata, na primer.
Takav sistem podstiče partije da okupljaju ličnosti i lidere koji nose (…)
