Protesti protiv korupcije, ostavka bivšeg predsednika Ota Pereza Moline, stvaranje komisije Organizacije američkih država (OEA) pod uličnim pritiscima: u Gvatemali, godina 2015. obeležena je povratkom narodnih revandikacija. Međutim, ulazak prvog gvatemalskog milijardera na Forbsovu listu najbogatijih i usvajanje plana Alijanse za napredak "severnog trougla" (El Salvador, Gvatemala, Honduras) takođe ukazuju da se neoliberalizam širi ovim regionom strukturne nejednakosti. U tri nedavno sprovedena istraživanja analizira se njegov razvoj kroz ulogu i strategije ekonomskih elita. Sudeći po Aronu Šnajderu, istraživaču sa Univerziteta u Denveru, "u savremenim društvima koja su obeležena rastućom međuzavisnošću i međuodnosima, pravi društveni ugovor predstavlja fiskalna politika". Suprotno opštim mestima i predviđanjima da će države ovog regiona biti "neuspešne", on ukazuje na to da su one zapravo veoma efikasne… barem iz perspektive bogatih. Igrajući se svojim političkim uticajem, imućni su uspeli da proguraju mnoge zakone koji promovišu njihove interese: smanjenje carinskih dažbina, poreza na svojinu i kapital, izuzeća i poreske olakšice itd.
Ispitivanja Centralnog američkog instituta za fiskalne studije (ICEFI) pokazuju da je lokalna oligarhija "socijalizovala privatne troškove kroz vladin dug", legalno i ustavno onemogućila sprovođenje bilo kakve fiskalne reforme koja ide suprotno njenim interesima i još povisila posredne poreze (koji su najnepravedniji od svih). Postepeno i metodično, izgradila je neoliberalni mir i čak je i sama na vlasti. Alfredo Kristijani (biznismen i predsednik El Salvadora od 1989. do 1994), Alvaro Arzu i Oskar Berger (predsednici Gvatemale, od 1996. do 2000. prvi i od 2004. do 2008. drugi) i Karlos Roberto Flores (preduzetnik i predsednik Hondurasa između 1998. i 2002). Kako bi održale i povećale svoje privilegije, elite su mutirale, menjajući svoj antiautoritarizam za obećanja "slatke (…)
