Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Geneza džihadizma

Džihad kao napor duhovnog uzdizanja može značiti i borbu protiv nevernika i licemera. Oni koji danas opravdavaju ultranasilno ponašanje inspirisani su rigoroznom ideologijom koja se širi iz Saudijske Arabije i ima dvojno poreklo: Muslimansko bratstvo i vahabijski salafizam

Džihadizam kao višedimenzionalni fenomen je pre svega globalna ideologija. Koristeći se intelektualnim svaštarstvom koje je rezultat preokretanja pojmova, simbola i slika o muslimanskom ili evropskom poreklu, njegovi zastupnici tvrde da "vernicima" nude novi početak, novi identitet i novi način života, uspešan i ovde i van ovog sveta.

Ukratko, reč je o predstavi sveta koja daje sigurnost pripadanja nečemu što je više od nas samih: grupi koju je bog izabrao da obnovi istinsku religiju i da ponovo ujedini umu (zajednicu vernika) pod okriljem kalifata — univerzalne islamske monarhije — pre nego što osvoje svet i dobiju spasenje. Praćenjem glavnih tokova geneze i razvoja ideologije džihadizma može se bolje razumeti njegova privlačnost i efikasnost, od pariske ulice Sen Deni do pakistanskog grada Karačija.

Kao i druge ekstremne ideologije, džihadizam ima korene u razočaranju koje je proizveo Prvi svetski rat. Raspad Otomanskog carstva, ukidanje kalifata od strane Mustafe Kemala Ataturka, dominacija Zapada i uspon moći novih oblika socijalizacije stvorili su pravu konfuziju u nekim muslimanskim krugovima.

Određeni aktivisti, učenjaci i uleme (pravnici i teolozi) jedini lek za izlazak iz ove egzistencijalne krize videli su u islamu. Između dva svetska rata pojavilo se nekoliko više ili manje uspešnih projekata. Najvažniji od njih je bio, bez sumnje, Muslimansko bratstvo.

Inspirisano Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi, Muslimansko bratstvo je osnovano u Egiptu 1928. godine. Za osnivača Hasana el Banu, islam je superiorni i totalni poredak koji potpuno treba vladati muslimanskim društvenim prostorom, jer je ujedno "dogma i kult, domovina i nacionalnost, religija i država, duhovnost i akcija, Kuran i mač". U okviru ovog cilja je osmislio teološku strategiju: pre osvajanja moći i stvaranja islamskih država treba islamizirati društvo odozdo, nadvisujući sve legalne i teološke škole. Ove države, koje osiguravaju nadmoć šerijata (islamskog prava), onda se postepeno angažuju u procesu integracije kroz programe kooperacije. Ovaj proces bi trebalo da dovede do ukidanja granica i proglašenja kalifata.

Osnivač Muslimanskog bratstva nije nikada precizirao principe i strukturu islamske države koju je želeo uspostaviti. Zadovoljavao se sloganima i praznim formulama, ponekad kontradiktornim. Ali tragovi koje nalazimo u njegovom pisanju, kao i u njegovom radu na čelu bratskog udruženja, pokazuju da je imao sklonosti ka elitizmu, dirigovanju i autoritarizmu. El Bana se izjasnio protiv određenog broja demokratskih principa, posebno protiv slobode, protiv politike i religije odvajanja, protiv višepartijskog sistema i podele moći. Da bi se izborila sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovima, uma treba biti, po njemu, vođena jednim zakonom — šerijatom, jednom partijom — Muslimanskim bratstvom i jednim vođom — kalifom.

Zahvaljujući relativnoj jednostavnosti njegovog govora, kao i revnosti njegovih članova, bratstvo je znatno proširilo svoju bazu u Egiptu i u drugim delovima arapskog sveta. Ono međutim nije ostvarilo glavni cilj: osvajanje moći, nužan preduslov za obnavljanje božje države i primanje spasenja. Krajem četrdesetih godina 20. veka ovaj neuspeh je pogurao manjinu odlučnih da se okrenu radikalnijim pozicijama, posebno onima koje su bile u vezi sa upotrebom nasilja. Stvari su se narednih decenija dramatično ubrzale zbog neviđene represije koju je sprovodila sveže (...)

Obim celog teksta : 1 617 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Nabil Moulin

Podeli ovaj tekst