Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KONFUZIJA EVROPSKE LEVICE (II)

Plan A? Plan B? Plan C!

Nakon demokratskog bankrota EU u slučaju Grčke i kapitulacije Sirize, evropska levica poslednjih meseci nastoji da se regrupiše i ponudi alternativu aktuelno hegemonim politikama na evropskom planu. Francuz Žan Lik Melanšon, Nemac Oskar Lafonten, Italijan Stefano Fasina i Grci Janis Varufakis i Zoe Konstantopulu tako potpisuju proglas u kome predlažu međunarodni samit za promišljanje i usvajanje Plana B za Evropu. Samit bi se održao početkom sledeće godine i na njemu bi učešće uzeli građani, intelektualci i progresivne političke organizacije. Frederik Lordon, nakon kritičkog osvrta na Plan B koji smo objavili u prošlom broju LMD, u drugom delu teksta nudi potencijalne okvire za političko delanje

JPEG - 215.4 kio
Udruženje Kurs – „Promišljanje borbe“

Plan A koji, šta god mi mislili, i dalje bazdi na znoj propasti loše osmišljenog i slabo plasiranog "internacionalizma", plan A koji je mogao da se drži logike mirne savesti i tako sebe poštedi "istorijske krivice", završio je trku. Sada možemo da sagledamo njegove moguće rezultate: u onom času kada bi se unutar evrozone stvorila kritična protestna masa došlo bi do rascepa, ali ne baš u vidu ustanka potlačenih, koliko pobune tlačitelja i njihovih satelita — jer, paradoksalno, centrifugalne sile raspada, na prvom mestu Nemačka i Finska, u stvarnosti predstavljaju mnogo veću pretnju od suparničke strane, strane robova. Realnost plana A jeste ta da je on dinamički nestabilan i da bi na putu ka svom uspehu stvorio faktore sopstvenog neuspeha. Realnost plana A je poput radioaktivnog izotopa koji spontano mutira u plan B.

Pa ipak, dopustimo da, makar bila osuđena na propast, logici mirne savesti ne manjka izvesna politička veličina — tačno je i to da je, posmatrano iz ugla istorijskog poduhvata, makar poduhvata propalog poput evropske tvorevine, "ići do samog kraja" neka vrsta obavezivanja spram kog je moguće osećati dužno poštovanje. Ali ne ako ćemo opet da zastajkujemo na putu. Zahvaljujući principima, koliko i osnovnoj taktičkoj postavci stvari, plan B ne postoji; otuda bez eksplicitnog i nedvosmislenog, odlučno zauzetog stava o mogućnosti napuštanja evra nema ni dvojca plan A — plan B. Zato i ne možemo da baš najbolje shvatimo šta ljudi poput Varufakisa tu mogu da traže. Primećujemo, zapravo, samo ovo: održavanje nade u to da će, nakon što se nakupi nešto više pritiska, novi krug na ringišpilu omogućiti postizanje onoga što Ciprasova Grčka nije uspela sama: ispravljanje nekih nepravdi bez ikakvih ozbiljnih promena u evrozoni — i istrajavanje u nedoslednosti.

Ukoliko je to tako, vratimo se našim rezancima: i planu C. Planu koji obezbeđuje mirnu savest, dok istovremeno priprema sledeći korak. A sledeći korak je po definiciji kraj postojeće evrozone. Međutim, politička tvorevina može se okončati na mnogo načina. Pristup plana C pretpostavlja maksimalnu stabilnost — ili, da tako kažemo, minimalnu nestabilnost. Plan C je savest rasterećena od "pokušavanja do samog kraja", savest koja uviđa da su dominantne sile koje se trude da ne dođe ni do kakvih promena veoma tvrdoglave u svojim namerama, plan koji će upozoriti sve one koji pripadaju evru da se, ukoliko su politički u poziciji da to učine, pripreme za njegovo napuštanje. Time će upozoriti i na nastanak dinamike čiji razvoj niko ne može u potpunosti da predvidi, ali ni da, zauzvrat, isključi mogućnost da će ta dinamika izvršiti izuzetno destabilizujući efekat na one koji u evru ostanu. Zato će plan C, pre nego što se stopi sa pokretom za pretpostavljeni/ e unilateralni/e izlaz/e, evrozoni ponuditi poslednji predlog: predlog da se po nalogu, u zajedničkoj organizaciji, sama raspusti.

Ukoliko stvari i dalje nisu sasvim jasne, možda je to zato što pri spoju sve bližih izlazaka i nove memorandumske propasti u Grčkoj, zona evra dostiže stadijum na kom se samoraspuštanje ispostavlja kao njena istinska tačka saglasnosti: kao rešenje koje će jednim potezom da odgovori na sve unutrašnje konflikte i zarad kog svi uopšte i postoje. Pre svega, zato što je organizovano samoraspuštanje jedini način da se odlučno obuzdaju nestabilnosti koje bi jedan ili više unilateralnih izlazaka pokrenuli. Ukoliko je sve drugo nepromenjeno, tržišta kapitala reagovaće manje haotično osete li da su suočena sa željenom i kontrolisanom situacijom, osete li kolektivnu političku volju uređene tranzicije. Vrlo je verovatno da bi jednoglasna odluka zemalja zone evra da napuštaju ovaj projekat, nakon što su ustanovile postojanje nepremostivih neuravnoteženosti i procenile da je kraj ove priče dobar za sve, prilično impresionirala one koji barataju deviznim i kamatnim tržištima i umanjila obim fluktuacija koje bi usledile pri povratku na nacionalne valute [što će, negde više negde manje, zavisiti od toga na koji će način oni koji izlaze upravljati svojim izlascima. Na svakoj zemlji ponaosob ostaje da vidi šta će da uradi sa (...)

Obim celog teksta : 2 140 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Frederik Lordon

Podeli ovaj tekst