Ko zna koji mandat, ili ko zna koji puč? Naš predmet rasprave spada u kategoriju političkog razbojništva, kako pokazuje ustavni referendum održan 25. oktobra u Kongo Brazavilu (Republika Kongo), začinjen incidentima i bojkotom opozicije. Predsednik Denis Sasu Ngeso, koji je na vlasti od 1979 — uz jedan prekid od pet godina između 1992. i 1997, nakon kog se na vlast vratio uz pomoć sile — pokušao je da produži svoju vladavinu. Postignuto na jedvite jade, ovo petljanje oko Ustava, nalik državnom udaru, sada mu omogućava da se kandiduje i za treći mandat.
U Burundiju, njegov dvojnik Pjer Nkurunziza istu stvar je, nakon dva mandata, prošlog jula na silu progurao, ne gubeći vreme na izmene osnovnog zakona. Ponovo je izabrao samog sebe, uz žustru represiju nad opozicijom, medijima i braniocima ljudskih prava, koji su zahtevali poštovanje Ustava iz 2005. godine. U pitanju je veoma važan tekst, baziran na mirovnom sporazumu iz Aruše, kojim je okončan dvanaestogodišnji građanski rat. Signal koji Burundi šalje najavljuje sledeću krizu koja preti celoj Centralnoj Africi i regiji Velikih jezera, koje su podložne istim ovim iskušenjima.
Demokratska Republika Kongo (DRK), sused Burundija, očekuje predsedničke izbore krajem 2016. godine. Predsednik Džozef Kabila takođe se bliži kraju svog drugog mandata, bez jasne objave da je spreman da preda štafetu. Bilo kakvo menjanje Ustava za njega bi bilo teško izvodljivo, iz istih razloga koji važe i u Budžumburi: sadašnji osnovni zakon rezultat je dugotrajnih mirovnih pregovora koji su usledili nakon dva rata u Kongu (1997—2002). Osim toga, Džozef Kabila reizabran je 2011. na izborima čije rezultate opozicija nije priznala. U januaru ove godine, u Kinšasi su izbili neredi protiv izmena izbornog zakona koje su najavile popis stanovništva. Taj titanski zadatak, koji je bilo nemoguće obaviti do izbora, Kabili bi pružio dobar izgovor da produži vladavinu i da unedogled odlaže izbore. Januarska represija ostavila je 42 mrtva.
"Seme zla u ustima"
Sa sedamdeset pet miliona stanovnika, neprocenljivim bogatstvom i centralnom geografskom pozicijom, DRK predstavlja simbol. Predvodila je istorijski trenutak kontinenta kroz lik Patrisa Lumumbe, heroja njene nezavisnosti. Demokratska Republika Kongo je između 1998. i 2002. iskusila prvi rat panafričkih dimenzija, koji je obuhvatio čak devet zemalja. Ova nacija bi koliko sutra mogla ponovo da eksplodira Africi u lice.
Ipak, jednostavna rešenja nisu dovoljna: poštujte pravila i prevagnuće građanski mir. Nasuprot tome, mogli bismo da ustave zamenimo šivenjem košulja, pa da krojimo u skladu sa merama i egom aktuelnog predsednika, pa će cele zemlje potonuti u haos. Sve kao da razgovori iz La Bola. konferencije suverenih nacija iz devedesetih godina i demokratske smene vlasti nekim zemljama nisu ništa donele. Između sticanja nezavisnosti i kraja Hladnog rata, predsednici su uglavnom uživali u doživotnom mandatu. Sada, 2015. godine, suočeni smo sa istim praksama.
I pored toga, demokratski napredak širom Afrike, često se zaboravlja, važniji je od neuspeha i prepreka. Relativno normalni izbori koji se održavaju od Zelenortskih Ostrva do Južne Afrike, češći su od nameštenih izbora na kojima su rezultati unapred poznati. Loše navike, međutim, opstaju, kao i regresivni režimi koji bi mogli da druge povuku niz istu nizbrdicu. Kako mi to kažemo u Gvineji, "zlo seme u ustima može da pokvari celu šaku kikirikija".
Čovek poput Sasu Ngesoa ima moćnu podršku u zapadnom svetu. Sve bogatstvo Kongo Brazavila (a posebno nafta) u njegovom je džepu! Isto važi i za Hoze Edvarda dos Santosa, koji je na vlasti u Angoli još od 1979. godine. Dok je početkom svoje političke karijere isticao privrženost marksizmu-lenjinizmu, njegova porodica je danas u posedu neviđenog bogatstva koje njegova ćerka, Izabel dos Santos, oplođuje. Ona u svojim rukama drži mnoštvo interesa u Angoli i pokazuje spremnost da kupi Portugal! (…)
