Zabačeni muzej na jugu gigantske metropole Džakarte. Dan uoči nacionalnog slavlja, 17. avgusta 2015, porodice se guraju ispred prašnjavih vitrina. Stare fotografije, neke lične stvari i odeća umrljana krvlju: ostaci "heroja nacije", šest generala i jedan poručnik ubijeni u noći između 30. septembra i 1. oktobra 1965. godine. "Ubijeni od komunista", piše na informativnoj ploči. Oficijelna istorija ne kaže nijednu reč o masakru koji je započeo te krvave noći. Jasno je označeno ko je javni neprijatelj, u slučaju da još postoji sumnja u to ko su istinski počinioci ubijanja.
Drugog oktobra general Muhamed Suharto preuzima vođstvo nad vojskom, optužuje Komunističku partiju Indonezije (PKI) za pokušaj državnog udara i poziva na uništenje njenih pristalica. U mesecima koji su sledili ubijeno je nekoliko stotina hiljada Indonežana, a više od milion zatvoreno bez suđenja. Neki su bili članovi PKI, a drugi su bili sindikalisti ili intelektualci; mnogi su bili obični građani, koje su potkazivale kolege ili komšije, osumnjičeni da su simpatizeri komunista.
Osamdesetrogodišnji Kusnendar je bio jedan od njih. Prošlo je pedeset godina, ali ovom starcu nije teško da odmotava konce dana koji su mu promenili život. "Godine 1965. radio sam za Ministarstvo industrije. Imao sam veze sa nekoliko radničkih sindikata, ponekad sam prisustvovao njihovim sastancima. Ali nisam bio njihov član, a nisam bio ni komunista." Nikada nije saznao ko ga je potkazao i zbog čega. Desetog oktobra policija je provalila u njegovu kuću i bez okolišanja ga odvela. "Iz ćelije u policijskoj stanici prebačen sam u vojni centar, u Džakartu, i bačen sam u prostoriju u kojoj je bilo još tridesetak ljudi. Sećam se tragova krvi na zidovima." Poricao je sve za šta su ga optuživali. Kusnendar je prebačen u zatvor na ’ispitivanje’. "Tri vojnika su me odvela u sobu. Pitali su me kojem ogranku PKI pripadam i, kada sam poricao, udarili su me, pa još jednom i još jednom. To je trajalo tri sata. Na kraju su me naterali da potpišem papir koji nisam smeo pročitati."
Poslali su Kusnendara na prinudni rad, a potom je dospeo sa pet stotina drugih ljudi na Buru, ostrvo koje pripada Molučkom arhipelagu i udaljeno je nekoliko hiljada kilometara od glavnog grada. Čitavu deceniju nakon ovih događaja je više od hiljadu političkih zatvorenika prolazilo kroz ovaj tropski zatvor: kancelarijski službenici, seljaci i brojni intelektualci. Među njima, Kusnendar sreće i pisca Pramoediju Anantu Toera, čije priče o večerima iscrpljenih zatočenika su tema njegovog glavnog dela Buru kvartet. Neki od zatvorenika su brzo umrli od gladi ili od tropske bolesti.
"Proveo sam deset godina života na tom ostrvu", priča Kusnendar. "Godine 1978. sam pušten. Našao sam svoju porodicu u Džakarti, ponovo sam našao život — ali s mukom." Vojnici su mu na ličnu kartu otisnuli pečat sa natpisom ’bivši zatvorenik’, što ga je lišilo svih političkih prava i zatvorilo mu vrata administracije. To će ga vezati za niskokvalifikovane poslove: prodavac, đubretar...
Od 1. oktobra 1965. do prvog proleća nakon toga ubijeno je između pet stotina hiljada i milion ljudi. "Možemo samo procenjivati, jer se istraga nikada nije otvorila", tvrdi advokatkinja Nursjahbani Katjasungkana. "Ono što ipak znamo, pošto je to bila antikomunistička pobuna, jeste da je većinu ubistava sistematski i organizovano počinila vojska." Ubijanja i hapšenja osumnjičenih komunista koja su počela od oktobra na ostrvu Sumatra, nastavila su se na ostrvu Java. U ovo istorijski važno uporište PKI poslat je vojni komandant da koordinira represiju, dok je u Džakarti započeta čistka u vladi i u vojsci. U decembru se represija proširila na Bali i na ostatak zemlje. Oslanjajući se na liste koje su dobijale od vojske, vojna i civilna policija su nastavile sa hapšenjima. Neki od zatvorenika su poslati u kampove. Drugi su (…)
