Pobeda Nacionalnog fronta (NF) na regionalnim izborima u decembru 2015. godine u regionu Sever — Pa-de-Kale — Pikardija (krajnji sever Francuske, prim. prev.) i u regionu Provansa — Alpi — Azurna obala (krajnji jug Francuske, prim. prev.) mogla bi da ilustruje geografsku raspoređenost biračkog tela ekstremne desnice. Stvari se nisu mnogo promenile u odnosu na evropske izbore 1984, gde je NF osvojio blizu 10% glasova. Ipak, opšte mesto, po kojem je NF-u sa severa, socijalno i narodno orijentisanom i upućenom na radnike, suprotstavljen NF sa juga, identitetski i ekonomski liberalan i okrenut ka penzionerima, doživelo je procvat poslednjih godina. Ova suprotstavljenost daleko je od relevantne.
Mapa glasačkog tela NF-a ni u jednom pogledu ne odgovara istorijskom nasleđu. Moglo bi se pomisliti da su dobri izborni rezultati u južnoj polovini države 1984. zapravo bili ostvarenje potencijala koji se javio već 1956, sa pužadističkim fenomenom, a svakako sa Žan Lujem Tikijer-Vinjankurom, braniteljem francuskog Alžira i predsedničkim kandidatom 1965. godine. Razvitak NF-a takođe je imao koristi i od njemu naklonjene društvene strukture — mase malograđanstva i trgovačke buržoazije — kao i značajne prisutnosti povratnika iz Alžira. Ovu ideju bi trebalo kritički razmotriti.
Pre 1984, prisutnih aktivista NF-a na mediteranskom priobalju bilo je veoma malo. Odbor u Marseju, na primer, nije osnovan sve do 1983, čak deset godina nakon osnivanja partije, a udruženje u oblasti Alpa-Mediterana se takođe razvilo u ovom zakasnelom maniru. Od 1984. i posle, izborna mapa "frontista" na jugu ne sme se mešati ni sa pužadističkim glasanjem 1956, niti sa glasanjem za francuski Alžir 1965. godine (koje se u velikoj meri poklapalo sa položajem povratnika). Isto važi i u slučaju severa, gde uspon NF-a tokom osamdesetih ne bi trebalo objašnjavati slabljenjem levice, odnosno u konkretnom slučaju, Komunističke partije.
Uspešna "sletanja" (parachutages)
Njegov ubrzani razvoj nakon 1984. pratila je prostorna diferencijacija na izbornom planu. Iako se glasači Fronta u Marseju i Nici razlikuju od onih iz Lila ili Rubea, partija svejedno nastavlja da funkcioniše izuzetno centralistički, podstaknuta svojim instancama na nacionalnom nivou i u skladu sa navikom koja postoji još od njenog nastanka. Povrh svega toga, može se reći da joj najpovoljnije oblasti služe kao produžeci: istaknuti lideri odlaze u potragu za mestima gde bi mogli dobro da prođu na izborima, čak i ukoliko su već osnovali politička uporišta negde drugde. Region PAKA (Provansa — Alpi — Azurna obala) upravo ima ovu sudbinu. Žan Mari Le Pen i Bruno Megre, kao i Žan Pjer Stirboa, premda sva trojica žive u pariskom regionu, pokušaće da budu izabrani u jednom od departmana ovog regiona, odnosno u Ušću Rone, na izborima 1988. godine.
Nešto skorije, "sletanje" Marin Le Pen u grad Enen Bomon, 2007, kao i Marion Marešal Le Pen u Karpantru, 2012, ne odstupa od ove logike: politički najpovoljnije oblasti treba pre "dodeliti" poznatim nacionalnim liderima nego aktivistima na terenu koji se strpljivo bave promocijom partije na lokalu. Sad, istina je da primena ove logike deluje održivo i doprinosi razvoju frontističkih potencijala u ovim oblastima. Pod takvim uslovima, stvara se stalni jaz između partijskog centra i njegovih periferija.
Podela na severni i južni NF sprečava nas da objasnimo geografsku sliku frontističkih glasova, za šta bi bilo potrebno da razlikujemo više (…)
