Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U VRZINOM KOLU TERORIZMA

Unapred izgubljen rat

Ubistva koja su se dogodila 13. novembra u Parizu, za koje je Organizacija islamske države (OID) preuzela odgovornost, dovela su do intenziviranja zapadnog angažovanja na Bliskom istoku. Ovaj deo sveta kao da je osuđen na oružane intervencije. Ipak, ako je uništenje Islamske države u Siriji i Iraku onaj cilj oko kojeg se izgleda desetak zemalja slaže — od Sjedinjenih Američkih Država do Rusije, od Irana do Turske — sve drugo je ono o čemu se ne mogu dogovoriti...

JPEG - 13.2 Mio
Vladimir Veličković – „Pitbul“

"Nisam protiv svih ratova. Protivim se glupom ratu, nepromišljenom ratu, ratu koji se ne zasniva na razumu već na besu." Tako je govorio 2. oktobra 2002. izabrani senator države Ilinois Barak Obama. ’Bes’ koji je nastao nakon napada od 11. septembra 2001. nije ostao u SAD, predsednik Džordž V. Buš je odlučio da ga preusmeri ne prema Saudijskoj Arabiji, odakle dolazi većina članova Al Kaide, već prema Iraku, koji je napao šest meseci kasnije. Mediji su želeli rat; većina demokratskih senatora im se pridružila, uključujući Hilari Klinton. Ali invazija na Irak je stvorila haos koji će postati inkubator za stvaranje Islamske države (ID).

Ubistva od 13. novembra u Parizu pridonose promovisanju dva cilja ove organizacije. Prvi je stvaranje koalicije ’odmetnika’, ’nevernika’, ’šiitskih otpadnika’ koji će se boriti u Iraku i Siriji za početak, a potom i u Libiji. Drugi cilj je podstaći da većina zapadnjaka veruje kako njihovi muslimanski sunarodnici predstavljaju ’petu kolonu’ koja vreba iz senke, ’unutrašnjeg neprijatelja’ u službi ubica.

Rat i strah: čak i apokaliptički cilj ovakvog tipa ima element racionalnosti. Džihadisti su proračunali kako ’krstaši’ i ’idolopoklonici’ mogu uspešno bombardovati (’potući’) sirijske gradove, mogu deliti iračke provincije na zone, ali nikada neće uspeti trajno osvojiti arapsku zemlju. Uostalom, ID računa na to da će evropski atentati još više rasplamsati nepoverenje prema muslimanima na Zapadu i umnožiti policijske akcije uperene protiv njih. To će još više povećati njihovo nezadovoljstvo i neke od njih naterati da se pridruže redovima kalifata. Doduše, to će biti samo manjina njih, ali vojnici salafitskog džihada nemaju cilj da pobede na izborima. Zapravo, da antimuslimanska strana pobedi, to bi samo ubrzalo njihovu realizaciju plana.

"Francuska je u ratu", objavio je Fransoa Oland na početku zasedanja parlamenta 16. novembra. Jelisejska palata već duže vreme pokušava da se angažuje na sirijskom frontu i ustrajava na insistiranju da se i SAD još više uključe. Neobično je to da Oland danas želi da ratuje protiv ID u Siriji, dok je pre dve godine, obuzet istom ratničkom žestinom, radio na tome da ubedi Vašington da ’kazni’ režim Bašara el Asada.

Hoće li Obama istrajati u protivljenju ’glupom ratu’ na koji poziva Jelisejska palata? On je pod još većim pritiskom, jer ID ima iste pobude kao i Pariz... Kao što je pre nekoliko meseci objasnio istraživač Pjer Žan Luizar, sve se dogodilo još u prvom koraku "kada Islamska država kao da je namerno napravila listu svega što bi moglo razbesneti zapadno javno mišljenje: kršenje prava manjina, ženskih prava, posebno kroz prisilne brakove, egzekucije homoseksualaca, ponovno uspostavljanje ropstva, a da ne govorimo o scenama odrubljivanja glave i masovne egzekucije". Kao da razmetanje ovim jezivim katalogom nije bilo dovoljno, ID je odlučila da preseče grkljan američkom taocu emitujući snimak ove scene; onda je odlučila da organizuje nekoliko smrtonosnih pucnjava u Parizu. Odgovor ’krstaša’ se više ne može odlagati.

Zapravo, šef države je gotovo prisiljen da reaguje na spektakularne akcije ovog tipa. Politički pritisak ga tera da odmah objavi nešto, ponekad i bilo šta. Da naredi uništenje nekog hangara, nekog skladišta municije, bombardovanje nekog grada. Da pokaže odlučnost. Da obeća nove još strože zakone, da kazni one koji zagovaraju ’politiku popuštanja’. Da nafiluje fraze ratničkim rečnikom, da govori o ’krvi’ i da uverava kako ćemo biti ’nemilosrdni’. Da pokupi aplauz i ovacije, i još nekih desetak poena u anketama. Na kraju, sve ovo će se najverovatnije pokazati kao nerazumno, ’glupo’; ali tek nekoliko meseci kasnije. I ovo uvlačenje u zamku sve većih obećanja izgleda sve neodoljivije, posebno zbog toga što režim informacija neprekidno, ubrzano, mahnito traži da se na svaki čin i na svaku izjavu mora odmah reagovati.

Za vreme Zalivskog rata 1991, američki ’jastrebovi’ zamerali su predsedniku Džordžu H. Bušu što nije naredio trupama koje su upravo oslobodile Kuvajt da nastave do Bagdada. Četiri godine kasnije, general Kolin Pauel, tadašnji načelnik združenog generalštaba, pravdao je njihovu relativnu uzdržanost: "Sa geopolitičke tačke gledišta, koalicija, posebno arapskih država, nije želela da Irak bude okupiran i rasparčan. (…) Irak rasparčan na sunitske, šiitske i kurdske političke entitete nije mogao doprineti stabilnosti koju smo tražili na Bliskom istoku. Jedini način da se izbegne takav ishod bilo je američko osvajanje i okupacija zemlje od dvadeset miliona stanovnika. (…) Sve u (...)

Obim celog teksta : 2 275 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi

Podeli ovaj tekst