Tokom dvanaest godina koliko je prošlo od kada je Ugo Čavez došao na vlast 1999, revolucija je stvorila uslove da se njeni učinci mogu ispitati odozdo, usled jačanja "narodne moći". Ova mobilizacija nije potekla od same države. Ona je zadobila svoje mesto i postajala je sve značajnija tokom godina. Sa njom se razvilo i novo građanstvo, tamne kože, a kao i sam Čavez oni su siromašni i žive u siromašnim delovima gradova. Ako čavizam i nije uspeo da ukloni rentijersku državu, njegovo istorijsko nasleđe je očigledno utoliko što venecuelansko društvo danas podrazumeva najviši nivo participacije stanovništva u društvenom odlučivanju.
Čavistička država nije reformisala postojeće institucije. Ona je stvorila nove, paralelne sa postojećima, koje za promenu shvataju ideal participativne demokratije kao stvarnu obavezu. Lokalni odbori za javno planiranje koji su stvoreni 2002. ušli su, na primer, u nadmetanje sa lokalnim samoupravama u odnosu na upotrebu zemlje na različitim lokacijama. Godine 2006. pojavljuju se komunalni odbori koji koordiniraju različita tela kroz koja se odvija participacija i uspostavljaju lokalne projekte za razvoj za koje dobijaju sredstva direktno od države. To je samo jedna od ilustracija proaktivne politike čavizma prema narodnoj moći. Na ovaj način stvorena je određena vrsta mreže, odnosno komune koja je 2009. počela da se zamišlja kao komunalna država u kojoj se stare institucije zamenjuju novim.
Teško je zamišljati odnos između čavističke države i ovog oblika društvene mobilizacije a da se ne pretpostavi da je prva nadređena drugom, na neki način. I tenzije stvarno i postoje, i u teoriji i u praksi. Ali bolivarsko iskustvo se sastoji od neočekivanih preokreta, tako da država sa jedne strane predstavlja ključnu instituciju organizacije društva i sa druge prepoznati popularni pokret utiče na način koji ne podrazumeva žrtvovanje autonomije, kako se to ponekad zamišlja. Na taj način se razvija politička praksa (…)
