Emotivni susret severnih i južnih Korejaca u poznatom odmaralištu na planini Kumgang, u Demokratskoj narodnoj republici Koreji (DNRK — Severna Koreja). Uz mnogo suza i osmeha, muškarci i žene, mahom starijeg doba, videli su svoju braću, sestre, majke, očeve, sinove ili kćerke po prvi put od razdvajanja na poluostrvu 1953. godine. Po dogovoru sklopljenom između dve vlade prošlog leta, četiri stotine Južnokorejaca, odabranih među 66.488 ljudi koji su podneli zahtev vlastima u Seulu, dobilo je odobrenje da 20. oktobra 2015. pređe granicu. Kada će ovakvi događaji postati deo svakodnevice? Niko ne zna.
Dok se na Severu mogu pronaći značajna odobravanja i pozdravljanje ovog ujedinjenja, na Jugu postoji istoimeno ministarstvo. Sa svake strane dolaze napori da se ostvari ujedinjenje "između" korejskog naroda. Ali ovo približavanje teče sporo. Za većinu komentatora, krivica leži na vođama severne strane i njihovim provokativnim hirovima. Takvo gledište opasno je poduprto time što Pjongjang tvrdi da poseduje nuklearno naoružanje. Međutim, s druge strane, brojni posmatrači u Južnoj Koreji negiraju ovakve interpretacije. Oni odgovornost vide u vladama u Seulu, posebno nakon 2008. godine. Mnogi takođe ukazuju na jednaku krivicu SAD.
Da bi se razumeli strahovi s kojima se suočavaju obe Koreje, potrebno je uroniti u njihovu duboko dramatičnu istoriju. Do 1910, poluostrvo je bilo pod okupacijom Japana, koji je nametnuo ekstremno okrutan režim. Okupacija je sprovođena uz mnogo otpora (pre svega na industrijalizovanom severu) i njegovog "pratećeg osoblja". Oslobođena od Japanaca, sudbina teritorije se ogleda u "mirovnim snagama": na Severu, to su bile sovjetske trupe, uz Kim Il Sunga koji dolazi na čelo države, dok su na Jugu SAD uspostavile autoritarnu vladavinu, oslanjajući se na snage koje su sarađivale sa Tokijom. Uprkos tome što su obukli odore progresivaca, Sever napada Jug, pre nego što će biti odbijen od američke vojske, mandatirane od Ujedinjenih nacija (UN), a potom bojkotovan od SSSR-a. Uslediće zasipanje paljbom u kojem će učestvovati, barem simbolično, i Francuska. General Daglas Mekartur, šef operacija, više puta će zapretiti upotrebom nuklearnog oružja. Samo je ulazak kineskih vojnika uspeo da spreči potpuno iskorenjivanje Severne Koreje, kao i stacioniranje američke vojske na njenim granicama.
Kada je Sever premašio Jug
Primirje je potpisano u Panmunjemu, 27. jula 1953, na 38. paraleli, liniji koja ih je razdvajala i pre vojne ofanzive. Rat ni za šta, moglo bi se reći. Čak i danas, dve plave barake, odvojene betonskim pločama na terenu, sačinjavaju granicu u "demilitarizovanoj zoni" (Demilitarizovana zona, DMZ), gde se na južnoj strani nalaze američki vojnici (po nalogu UN), a na drugoj severnokorejska vojska, neobično zamrznuti jedni naspram drugih.
Bivši južnokorejski ministar za ujedinjenje (2002-2004), Jeong Se Hin, sastavši se u Seulu sa porodicama koje će preći granicu nekoliko nedelja kasnije, prisetio se da su to bila vremena "kada se Jug pribojavao ujedinjenja pod okriljem Severa". Potonji je, uprkos razaranju, uspeo da duplo poveća BDP (bruto domaći proizvod). Međutim, sredinom šezdesetih, Jug kreće s razvojem dok Sever počinje da opada. Strah menja strane, ali nepoverenje se ukorenjuje u obe.
Ovaj sedamdesetogodišnjak, koji je svedočio i periodima otvaranja i potpunog zatvaranja, u detaljima prepričava sagu o dva zavađena brata, koja je dosta drukčija od onoga što mislimo da jeste. "Politika Južne vis-à-vis Severne Koreje menjala se u ritmu promene predsednika republike. Varirala je u zavisnosti od toga da li je njegovo raspoloženje bilo antikomunističko (ili nije), kao i da li se verovalo (ili nije) u ubrzano propadanje Severa."
Godine 1972, prvom "zajedničkom deklaracijom" razmatrano je moguće "ujedinjenje". Međutim, tek nakon kraja diktature na Jugu, a posebno posle pada Berlinskog zida, Seul će promeniti ploču. "Predsednik Roh Te Vu (1988-1993) osetio je da se svet menja. Premda je bio vojnik, nije bio opsednut antikomunizmom i udario je temelje sporazumu sa Pjongjangom", objašnjava Jeong. Dvadeset prvog septembra 1991, dve Koreje pridružiće se UN. Tri meseca kasnije, potpisaće "Sporazum o pomirenju, nenapadanju, razmeni i saradnji", kako je glasila lista tih principa. Međutim, ne uspevši da uđu u stanje mira, barem su izašle iz stanja rata.
Prema Jeongu, severnokorejske vođe želele su da iskoriste ovu priliku kako bi normalizovale svoje odnose sa SAD, pogotovo kad se uzme u obzir da je sovjetska pomoć nestala sa Sovjetskim Savezom. U januaru 1992, uverava nas on, "Kim Il Sung je poslao svoju sekretaricu u sedište UN u Njujorku, na tajni sastanak sa izaslanikom SAD, noseći samo jednu poruku: "Odustaćemo od zahteva da se američke trupe povuku sa Juga ukoliko vi zauzvrat budete garantovali da nećete dovesti u pitanje postajanje naše zemlje." Džordž Buš je na ovu ponudu odgovorio ćutanjem. Tek u tom trenutku je Kim Il Sung započeo svoju nuklearnu politiku, uveren da Vašington planira da izbriše DNRK sa mape sveta." Ovo nije do kraja netačno. Poput svakog Južnokorejca, Jeong ne odobrava upotrebu nuklearne sile, ali insistira na redu odgovornosti koji protivreči zvaničnoj priči: Vašington doliva ulje na vatru, Pjongjang odgovara.
U Seulu, nasledik Roha, Kim Džang Sam, ubeđen je, kao i američki predsednik, u to da će Sever propasti, kao i Istočna Nemačka u tom trenutku. S druge strane, DNRK doživljava period užasnog gladovanja (1995-1998), čije se posledice osećaju i danas. Međutim, represija i nacionalistički odgovor stanovništva će sprečiti da dođe do njenog raspada.
Legenda kaže da je blokada probijena 1998. kada je Čung Ju Jung, (…)
