"Svaki put kada SAD kinu, Latinska Amerika se prehladi", govorilo se nekada. Zaraza ne dolazi više samo sa severa, ona prelazi Pacifik. Ali pretnja ostaje. Od pedesetih godina prošlog veka, argentinski ekonomista Raul Prebiš analizirao je opasnosti ove zavisnosti od trzavica stranih ekonomija: Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Država, potom Kine.
Još od kolonijalnog perioda, Latinska Amerika je svedena na rang proizvođača primarnih proizvoda, osuđena na uvoz gotovih proizvoda koje duguje severnim radionicama. Usred bivših kolonija, u kojima je buržoazija naučila da reprodukuje severni način potrošnje, svako uvećanje nacionalnog dohotka dovodi do bržeg rasta uvoza nego izvoza i do neravnoteže platnog bilansa. Prebiš je stoga preporučivao svesnu politiku supstitucije uvoza razvojem lokalne industrije.
Šok-terapija predsednika Fernanda Enrikea Kardoza (1995-2002) u Brazilu je nastavila da ide naopako: više se nije radilo o tome da se promoviše autonomni razvoj putem lokalne proizvodnje, već, suprotno, o olakšanju uvoza koji je trebalo da podstakne brazilsku proizvodnju i kompetitivnost. Trgovinski bilans je prešao crvenu liniju? Nema problema: izbalansiraćemo strane račune primamljivim međunarodnim špekulativnim kapitalom, naročito zaobilaznim putem stratosfera kamatnih stopa.
Cena primarnih proizvoda je od 2010. pala za 40%; nafte, od juna 2014. do januara 2015, za 60%. Neumoljivoj lančanoj reakciji nije trebalo dugo: 2015. je rast Ekvadora i Argentine morao da stagnira, pao je za 3% u Brazilu i srušio se za 10% u Venecueli.
Oblaci nisu prestali da se gomilaju iznad Brazila. Okupirani izveštajima o narušenom zdravlju ekonomija "u usponu", investitori ponovo vraćaju svoj novac na sever. Tim više što Federalne rezerve (Američka centralna banka) oživljavaju porast svojih kamatnih stopa, što je osnova od koje se vrši ukamaćivanje kapitala. Stopa od 14,25% koja služi Brazilu (od koje bi trebalo smanjiti inflaciju za oko 7%) nije dovoljna da obezbedi (…)