Tri godine. Prošle su tri godine od kada su u Norveškoj otvoreni pregovori između Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC) i vlade Huana Manuela Santosa. Dvadesetog oktobra 2012. Lusijano Marin Arango, čiji je alijas Ivan Markes, izjavio je u ime najstarije gerile Južne Amerike: "U Oslo smo došli iz Makonda nepravde sa zajedničkim snom o miru i sa maslinovom granom u rukama."
U nameri da postavi stvari na ispravan način komandant se priseća oružane borbe koja je trajala decenijama. On poziva na "strukturne promene" koje jasno prevazilaze agendu koja je tajno dogovarana prethodnih meseci. Na to je šef oficijelne delegacije odgovorio ukazujući kako razgovor o energetskim pitanjima i rudarstvu (granama koje predstavljaju osovinu neoliberalne agende) može da počne tek kada se FARC razoruža i pobedi na izborima. Kada se o ovome razgovara sa pobunjenicima, može se čuti kako se očekuje da to bude kratak i brz proces čija će se dužina meriti mesecima, a ne godinama.
Pre ovih razgovora za čije stalno mesto održavanja je od novembra 2012. izabrana Havana, odigravali su se i neki raniji pregovori. Oni koji su sa sobom nosili najviše nade i najviše razočaranja potom, odigravali su se u vreme vladavine konzervativca Belisarija Betankura (1982 — 1986). Reč je o priči vrednoj pamćenja. Dogovor o prestanku vatre uspostavljen je 28. marta 1984. godine. Njime je omogućen nastanak političke partije Patriotske unije (UP) u kojoj se sakupio veliki broj nenaoružanih aktivista, a kojoj se pridružio veliki broj FARCovih gerilaca koji su se za tu priliku razoružali i imali ideju da se posle izbora nastavi sa razoružavanjem. Međutim, pošto su 1986. militanti izborili 14 senatora, 20 visokih rukovodilaca, 23 gradonačelnika i 300 poslanika, radikalna desnica je u saradnji sa vojnom elitom odlučila da usmrti militante, vođe i simpatizere UP-a. Rezultat toga bio je 4.000 mrtvih, od kojih su dvojica bili kandidati za predsednika: Haime Pardo Leal (1987) i Bernardo Haramijo (1990). Ivan Markes, koji je i sam učestvovao u gerili, skrivao se tokom poslednjih godina, osamdesetih. On se sada vratio životu bez oružja. Odlazak među gerilce za njega nije bio hir niti posledica ljubavi prema nasilju ili životu u džungli, već je proistekao iz nužde da se preživi.
Potom je usledila "Kaguan" etapa pregovora. Kako kaže švajcarski predstavnik na pregovorima, Žan Pjer Gontar, od oktobra 1998. do februara 2002. za vreme predsedavanja Andresa Pastrane improvizovana je određena vrsta pregovora. Ona je odgovarala obema stranama. To je bilo vreme u kojem je vlast htela da implementira Plan Kolumbija sa Sjedinjenim Američkim Državama. a FARC, koji je u međuvremenu brojčano porastao, poslao je svoje gerilce na odmor i iskoristio vreme da trenira osobe koje bi bile sposobne da se bave upravljačkim poslovima. Na pregovorima nije bilo skoro nikakve agende. Po priči švajcarskog predstavnika: "Uzeo bi se mali avion do San Vinsente del Kagvana. Na sastanku bi predsednik mirovne komisije rekao da će se razgovarati o određenoj temi. Međutim, često nije bilo nikakvog razgovora. Gerilci su u jednom trenutku zahtevali da se u pregovore uključi i predstavnik vojske. Sledećem sastanku prisustvovao je jedan penzionisani general. Ali on je spavao jer je bilo previše toplo!""
Trenutni pregovori se ipak odvijaju u drugačijem kontekstu. Pre svega, oni se održavaju u prisustvu dve zemlje garanta, Kube i Norveške, i dve šaperone, Čilea i Venecuele. Iz reči Santosa koji predstavlja "modernu" ekonomsku elitu Kolumbije čujemo kako oni smatraju da su gerilci, izmoreni ratom u kom ne mogu da pobede, oslabljeni odlučili da uđu u pregovore. Predstavnici FARC-a ukazuju kako su pregovori rezultat toga da su obe strane shvatile da ne mogu da pobede. Razgovori se odvijaju licem u lice. Havana je domaćin, Oslo je sponzor, Santjago je neprimetan, a Karakas omogućuje gerilcima da bezbedno stignu na Kubu da bi pregovarali. Gontar isto ukazuje kako uslovi nikada nisu bili bolji jer u ovim pregovorima učestvuju neki od onih koji su učestvovali u prethodnim, tako da je iskustvo u pregovaranju sada veće.
Zastupnici vlade veruju da će brzi pregovori dovesti do mira i omogućiti da se stane na ispravan neoliberalni put koji neće podrazumevati veće reforme ili redistribuciju. Zastupnici FARC-a i dalje insistiraju na velikom delu svojih zahteva, iako su od onih najradikalnijih odustali. Koliko god da je to neprihvatljivo za one koji su na pozicijama moći, oni će u ovoj situaciji morati da pristanu na kompromis. Agendu pregovora sačinjava pet tačaka: integralna poljoprivredna reforma, politička participacija, pitanje krijumčarenja i trgovine drogom, pitanje pravde prema žrtvama konflikta i razoružavanje. Dogovor je postignut po pitanju prve tri tačke. Sadržaj dogovora još je nepoznat jer su se pregovarači usaglasili da se ništa ne objavljuje pre nego što se sve dovrši. Neka pitanja koja su delovala posebno komplikovana odložena su da ne bi usporila proces. Među njima su i pitanja u vezi sa eliminacijom velikih poseda u poljoprivredi i pitanje kako će biti organizovani farmeri koji sačinjavaju Kumbre agraria (Agrarni Samit).
Prema istraživanjima od 11. avgusta 2015. godine, 69,9% poljoprivrednih vlasnika sa manje od pet hektara zauzima 5% poljoprivrednog zemljišta, dok sa druge strane vlasnici sa više od 500 hektara koji sačinjavaju 0,4% svih vlasnika u svom posedu imaju 41,1% obradive površine od oko 113 miliona hektara. To je centralni problem o kome se na pregovorima razgovara. FARC zastupa narodne organizacije koje pomažu sitnim seljacima (ZRC). dok vlada stoji na strani zidri, hijerarhizovanih asimetričnih organizacija putem kojih velike kompanije iskorišćavaju seljake. U isto vreme vlada radi na zakonu koji bi se bavio neobrađenom zemljom i koji bi onemogućio seljacima da dođu do nje. U trenutku kada protest preraste u demonstracije, upotrebljavaju se represivne mere, a potom i hapšenja i optuživanje demonstranata da u saradnji sa FARC-om, ili Nacionalnom oslobodilačkom armijom, organizuju pobunu. Tako se ratnim zarobljenicima pridružuju politički i njihov broj sada narasta na preko 9.000 ljudi.
Mir, odnosno postizanje mira možda predstavlja produžetak rata drugim sredstvima. Svako od ovih stanja samo pogoduje buržoaziji u nastojanju da zadovolji svoje interese. Kako kaže istoričar i sociolog Sehio Arvoleda, "to što se događa u Bogoti nema nikakav uticaj na svakodnevni život kod kuće". U pokušaju da zvuči optimističnije on (…)
