Na auto-putu koji vodi ka centru grada privlači pažnju veliki grafit: "Nije na nama da plaćamo bankarsku krizu". Taj slogan koji je poslednjih nekoliko godina postao uobičajen u većini evropskih prestonica, ovde više iznenađuje. Nalazimo se u Rio de Žaneiru, gde je pre dve godine slavlje bilo u punom jeku.
Na istom mestu u martu 2013. izgledalo je kao da dupli kolosek vrluda cikcak usred šume dizalica. Opšte raspoloženje inspirisalo je zapaženu naslovnicu britanskog nedeljnika the economist: usred finansijske krize, u maglovitoj pozadini, uzleće statua Hrista Spasitelja na brdu Korkovado. "Brazil poleće", proglasio je časopis, posvetiviši četrnaest strana "najznačajnijem latinoameričkom uspehu" (14. novembar 2009). Nesposobna da izvuče korist iz liberalnog debakla, evropska levica je potom uperila pogled preko Atlantika ne bi li pronašla razloge za nadu. Ne dopuštaju li uspesi "latinoameričke laboratorije", proslavljani uz ritam brazilske sambe, bolivijske morenade, ekvadorskog plesa pasillo i venecuelanskog joropo, da se opet sanjaju pobednički snovi?
Ali nakon slabljenja međunarodne ekonomije koje je posebno pogodilo ekonomije potkontinenta (pročitati u okviru Kad se gazde prave gluve), slika je postala mračnija. Podsetimo se: 6. novembra 2013. predsednik Ekvadora Rafael Korea izdvojio se po beskompromisnoj optužbi liberalizma tokom konferencije na Sorboni u Parizu. Godinu dana kasnije potpisao je ugovor o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. Uprkos ovim teškoćama, "bolivarska revolucija" se uvek prikazivala kao odlučna u cilju poboljšanja uslova života Venecuelaca. Dvadeset šestog januara 2015. dokument — vrlo neutralne — Ekonomske komisije OUN za Latinsku Ameriku i Karibe (Commission économique pour l’amérique latine et les Caraïbes, CEPALC) objavio je da je stopa siromaštva u zemlji porasla sa 25,4% na 32,1% između 2012. i 2013. godine.
Tokom predsedničke kampanje oktobra 2014. replika Dilme Rusef, tadašnje predsednice i kandidatkinje za budući mandat, izražavala je opšte raspoloženje. Optužujući svog protivnika Aesio Nevesa iz Partije brazilske socijaldemokratije (Partido da social Democracia brasileira, PSDB, partija centra) i njegovu naklonost ka krvavim rezovima, ona je uzviknula: "Jedina stvar koju vi znate da radite jesu rezovi, rezovi, rezovi!" (TV Bandeirantes, 14. oktobar 2014). Manje od godinu dana kasnije zastupala je "gorki lek" štednje i rezanje socijalnih programa za koje je obećala da će ih braniti (o estado de s. Paulo, 9. septembar 2015).
Dok je Kuba, regionalni simbol borbe protiv imperijalizma, otvarala "Poslovni savet" u partnerstvu sa Američkom privrednom komorom, bio je poražen peronizam levice u drugom krugu argentinskih predsedničkih izbora u novembru 2015. godine. U Brazilu, Ekvadoru i Venecueli se na uličnim protestima zahteva ostavka vlada koje su izabrane zahvaljujući moćnim društvenim pokretima.
"Do juče je Latinska Amerika bila izvor inspiracije evropskoj levici. Od kada ovde primenjujemo iste politike štednje kao u Evropi, to se promenilo", kaže Giljermo Bulos, koordinator Pokreta radnika beskućnika (Movimento dos trabalhadores sem teto, MTST). A pre toga: "Mnogi ovde pominju potrebu za stvaranjem brazilskog Podemosa." Kreirana u nameri da uveze u Evropu uspehe latinoameričke levice, španska partija će se na kraju ispostaviti kao model za regiju koja joj je bila inspiracija. Ponekad progresivisti izgledaju kao da su se izgubili.
Jesmo li stoga osuđeni na traženje nade diljem sveta uz rizik da se neprekidno vrtimo ukrug? Ako verujemo da ritualna osuđivanja izdaja i menjanja tabora iscrpljuju svu analizu poteškoća levice na vlasti, onda možda da. U suprotnom, zanimanje za "latinoameričku laboratoriju" — široko analiziranu u našoj kolumni — ne nestaje u trenutku kada ona jedva pobeđuje. Pokušaj razumevanja tenzija koje je prožimaju može se ispostaviti kao jednako poučan.
Nezamislivo, moglo bi se odbrusiti. Ni istorije, ni vođe, ni politički projekti zemalja u regiji nisu slični. Kako upoređivati Brazil Luisa Inasija Lule da Silve, koji podjednako želi da udovolji i bankarima i siromašnima, sa Venecuelom Uga Čaveza, odlučnom da izgradi "socijalizam za 21. vek."? Ovaj prigovor nije pogrešan. Ali ako poredimo bolivijsku visoravan Altiplano sa Francuskom 1981, venecuelanske Karibe sa Sjedinjenim Američkim Državama iz doba Nju dila, videćemo da se snage levice često suočavaju sa sličnim demonima...
"Svaki put kada levica dođe na vlast, ona slabi". nedavno je primetio Lula da Silva. Put preko glasačke kutije ima dragocene prednosti spram puta oružja, počevši od velike verovatnoće da se neće biti ubijen, zatvoren ili mučen pre nego što se dogodi revolucija. Međutim, ovaj put nameće određena ograničenja.
Pored toga što je morala obezbediti vladine kadrove i razna ministarstva koja je preuzela od 2003, Radnička partija (Partido dos trabalhadores, PT) Dilme Rusef i Lule da Silve videla je kako njene snage na lokalnom nivou divljaju. Imala je 187 opštinskih timova u 2000. i 559 u 2008. godini, to jest tri puta više. Ona je svakako regrutovala nove aktiviste, ali u kontekstu u kojem se formiranje kadrova "sve više pogoršavalo u pogledu praktičnih pitanja: kako upravljati mandatom? kako donositi zakone? kako govoriti o javnim politikama?". žali se Valter Pomar. Kao posledica toga, prema specijalnom savetniku za međunarodne poslove brazilskog predsedništva Marku Aureliju Garsiji: "Izgubili smo kontakt sa društvom, prestali smo misliti i birokratizovali smo se." Ukratko, PT više ne uspeva da mobilizuje ljude, posebno ne pobunjenu omladinu koja ne zna za velike bitke koje je partija vodila pre dolaska na vlast.
Baš kao i (…)
