Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POLITIČKI PROTEST KOJI NE NUDI NIKAKVU PERSPEKTIVU

Nacionalni front, ključaonica društvenog poretka

Dok frustracije nastale ekonomskim izborima koje nameće Evropska unija pokreću stvaranje nekoliko novih političkih partija u Španiji, u Francuskoj je Nacionalni front taj koji koristi priliku opšteg nezadovoljstva. Njihove ideje, međutim, inspirišu sve njihove protivnike. I, paradoksalno, njihova moć im koristi...

JPEG - 9.2 Mio
Vladimir Veličković. – „Pejzaž“

Sve ide u prilog francuskoj ekstremnoj desnici: pad ekonomije, nezaposlenost koja raste umesto da se smanjuje, strah od klasne degradacije i prekariteta, ugroženi javni servisi i socijalna zaštita, "evropski projekat" je takođe zadobio gorak ukus, talas migracija koji podstiče haos u velikom broju arapskih država, masovni napadi čiji počinioci tvrde da su islamisti... Da ne zaboravimo, skoro 30 godina, Socijalistička partija sa desnicom deli odgovornost za neoliberalne politike, sada zaključene evropskim sporazumima, i projekat održavanja na vlasti (ili, za desnicu, vraćanja) predstavljajući se, na svakim narednim izborima, kao krajnja opozicija Nacionalnom frontu (NF).

Bilans: niti jedna politička sila ne pokazuje takav zanos i koheziju kao ekstremna desnica, niko ne komunicira toliko efikasno osećaj da poznaje put i da budućnost pripada njoj. Niko više protiv nje ne planira strategije osvajanja.

Nakon što je izbačen iz drugog kruga predsedničkih izbora od Žan Marija Le Pena 21. aprila 2002, premijer Lionel Žospen te večeri je ponovo govorio o "gromu". I, dok se povlačio iz javnog života, on je pozivao svoje drugove socijaliste na mobilizaciju "kako bi se pripremili za rekonstrukciju budućnosti". Zadatak je tada bio namenjen Fransoa Olandu...

Ali kada se takav politički fenomen razvija decenijama, uzaludno je nuditi jedinstveno objašnjenje. Na drugim mestima u Evropi, ksenofobični pokreti su se razvijali bez favorizovanja socijalističke partije na vlasti (što je slučaj u Velikoj Britaniji i Danskoj), i u okolnostima u kojima je ekonomska situacija manje degradirana nego u Francuskoj (u Poljskoj i u Švedskoj). Nasuprot tome, stopa nezaposlenosti u Španiji (21,6% u septembru 2015), u Grčkoj (24,6%) ili na Kipru (15%), viša nego u Francuskoj (10,8%), nije praćena uporedivim uspehom ekstremne desnice. Na kraju, ova partija se dobro kotirala i mnogo pre atentata u januaru i novembru 2015. u Parizu, i pre priliva migranata poslednjih meseci, iako su tome ovi događaji, očigledno, pomogli. Kao i svemu ostalom zapravo.

Stara lukavstva američke desnice

Nije važno samo to da su kandidati NF-a došli na čelo u šest od 13 regiona i u 46 od 95 departmana nakon prvog kruga regionalnih izbora 6. decembra 2015, već i to što su nedelju dana kasnije gotovo svuda poboljšali svoje rezultate, iako nisu imali nikakvu šansu da dođu na čelo tih regiona. Dovoljno je reći da je od sada za birača NF-a koristan glas upravo onaj za NF i da ova partija prestaje da bude pomoćna sila koju apsorbuje desnica i počinje uspešno da lovi na njihovim teritorijama: od 18% od 20% glasača Nikole Sarkozija sa predsedničkih izbora 2012. glasalo je za Le Penovu prošlog decembra.

Odlučnost birača ekstremne desnice značajna je zato što način glasanja i sistem političkih alijansi u velikoj meri kažnjavaju njihovu stranku. Prvo u pogledu glasova na kraju regionalnih izbora (to je već bio slučaj sa evropskim izborima u maju 2014. i departmanskim izborima u martu 2015) koji im nisu osigurali niti jedno mesto u regionalnom savetu, niti jedno u opštem savetu. Niti su reprezentovani sa više od dva poslanika u Nacionalnoj skupštini od ukupno 577, i dva senatora u Senatu od njih 348 (Senat je gornji deo parlamenta u Francuskoj, prim. Prev.). Ovakva demokratska anomalija im dozvoljava da se predstavljaju kao žrtve mahom prezrene "političke klase", koja ih kudi uz iskrenost onih koji su odbačeni.

Na terenu ideja, međutim, oni dominiraju scenom. Stvar je za njih bila utoliko lakša što njihovi intelektualni protivnici, skrhani tugom, porazom, rascepima i podelama, svoju utehu najčešće pronalaze u radikalizmu iza univerzitetskih zidova. Veliki mediji im ne otežavaju kada naizmence emituju priloge "islam bez poteškoća" ili o reakcionarnim misliocima.

Većinska pobeda levice najčešće koincidira sa radikalizacijom desnice, onom koja se oseća kao da joj je oduzeto jedno dobro, moć, za koju procenjuje da joj pripada. U slučaju Olanda, neprijateljstvo koje proizvodi u krugovima konzervativaca još više zbunjuje zato što je nejasno na koji se način njegove politike razlikuju od njihovih, osim oko pitanja "braka za sve" (misli se na predlog zakona iz 2013. koji je uključivao mogućnost braka i usvajanja dece za homoseksualne parove, prim. prev.), protiv kojeg su se pre tri godine zaista mobilizovali, ali svi znaju da mu se Oland više neće vraćati.

Kao i ekstremna desnica, "jednostavna desnica" obožava da tuče po "politički korektnima". Fenomen nije isključivo francuski. U Sjedinjenim Državama, svaka od projekcija aktuelnog republikanskog kandidata Donalda Trampa protiv Meksikanaca "napasnika" ili muslimana "terorista" dozvoljava njujorškom milijarderu da istakne hrabrost koju bi morao da ima kada bi pristao na blagi konsenzus sa levicom, intelektualcima, buržujima, snobovima. Efekat garantovan: mediji se prave da su razljućeni i odmah mu daju prostora da objasni. U trenutku ne čujemo nikoga sem njega. Da li bi odjednom trebalo da oteramo jedanaest miliona ilegalnih imigranata? Da izgradimo zid duž meksičke granice? (...)

Obim celog teksta : 2 527 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi

Podeli ovaj tekst