"Ako me ne zadržite, napraviću lom" — tako je, u prevodu na nediplomatski jezik, glasila poruka Dejvida Kamerona dvadeset sedmorici njegovih kolega šefova država ili vlada, koji su se minulog 17. decembra okupili u Briselu na sastanku Saveta Evrope. U korak sa velikom tradicijom maratonskih diskusija na takvim samitima, britanski premijer najavio je da je spreman da se bori "celu noć", sve dok svoje kolege ne ubedi u potrebu novih pregovora o uslovima članstva njegove države u Evropskoj uniji. Poručio im je da će, ukoliko sa sastanka ode nezadovoljan, imati bolnu dužnost da svojim sugrađanima preporuči da glasaju za "bregzit", odnosno izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU.
Sastanak je, zapravo, završen u ponoć, bez rezultata, a donošenje odluke odloženo je za naredno okupljanje Saveta Evrope, 17. i 18. februara. Kao dobri drugovi kojima je stalo do njegovog ugleda, Kameronovi partneri potom su stali iza njega pred brojnim britanskim medijima: "Dobra vest je da postoji mogućnost dogovora." Teško da su mogli biti maglovitiji, mada mi je to, u nemogućnosti da bez zadrške proglasi pobedu, po povratku kući svejedno omogućilo dobre medijske naslove.
Premijer je svoje zahteve objavio 10. novembra 2015. godine, u pismu poslatom Donaldu Tusku, (poljskom) predsedniku Saveta Evrope. Grupisao ih je u četiri poglavlja: upravljanje privredom, kompetitivnost, suverenitet i imigracija. Pod "upravljanjem privredom" Kameron suštinski podrazumeva očuvanje interesa Sitija. Tako traži da dokumenti sadrže i to da evro nije jedina valuta u Uniji i da zemlje koje ga ne koriste ne smeju trpeti diskriminaciju. Poglavlje posvećeno kompetitivnosti cilja na dodatnu deregulaciju funkcionisanja unutrašnjeg tržišta, a posebno, ukoliko čitamo između redova, zakona o radu. Po pitanju suvereniteta Kameron je sasvim eksplicitan, što formuliše u tri zahteva: iz sporazuma ukloniti svaku referencu na cilj stvaranja "sve prisnije unije među evropskim narodima"; nacionalnim parlamentima omogućiti pravo da blokiraju bilo koji zakonski predlog koji dolazi iz zajednice, a nije im po volji; striktno primenjivati princip supsidijarnosti: "Evropa gde je neophodno, nacionalno gde god je moguće."
Četvrto poglavlje, posvećeno imigraciji, među drugim željenim restriktivnim merama iznosi i zahtev za time da radnik koji potiče iz neke druge zemlje EU uveže četiri godine boravka i doprinosa u UK, pre nego što će steći pravo na jednak tretman kao njegove britanske kolege, u smislu olakšica vezanih za zapošljavanje ili pristup socijalnom stanovanju. Ovo je nasrtaj na princip nediskriminacije građanstva dvadeset osmorice, koje prema sadašnjim sporazumima — i, u nekim slučajevima, nakon određenog tranzicionog perioda — ima pravo da se nastani i radi u bilo kojoj od država članica. Drugim rečima, na meti je jedna od četiri "fundamentalne slobode" EU, sloboda kretanja ljudi.
Mogli bismo da postavimo pitanje i zbog čega je Kameron izabrao baš ovaj trenutak da stavi na sto — i to u pratnji jedne vrste ucene — predloge za reformu EU, koji u Britaniji nisu ništa novo. On, zapravo, nije ni imao izbora. Našao se u zamci dinamike i rasporeda koje je sam uspostavio — i to ne u ime dubokih ubeđenja, već iz čisto političkih razloga: jednostavno, da bi pobedio na izborima održanim 2015. godine! Uspaničen zbog uspona evrofobične Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (Party for the Independence of the United Kingdom, UKIP). koja je Konzervativnoj partiji oduzela deo njenog tradicionalnog glasačkog tela, Kameron je odlučio da se obaveže na njenu neutralizaciju. Cilj: obezbediti novi petogodišnji mandat u Dauning stritu broj 10, gde je, nakon izbora iz 2010. godine, postavljen na čelo koalicione vlade konzervativaca i liberalnih demokrata.
Od 2011. godine, na njegov predlog izglasan je zakon koji zahteva sazivanje referenduma — umesto jednostavnog glasanja u parlamentu — za ratifikaciju svih sporazuma (…)
