Uspostavljanje unije tržišta kapitala moglo bi da do 2019. godine, prema rečima njenih zagovornika, poboljša finansiranje preduzeća i podstakne ulaganja u EU. Taj projekat, kom Evropska komisija pridaje visok prioritet, dovešće, međutim, do sasvim suprotnog efekta: do promovisanja bankarstva iz senke i izbijanja bauka nove krize
Samo sedam godina od izbijanja jedne od najvećih kriza u ekonomskoj istoriji, otpočinje novi proces finansijske deregulacije. Strepnja koja je na jesen 2008. obuzela upravnike banaka sada je u dalekom sećanju, baš kao i prevencije vizavi sekjuritizacije i drugih finansijskih akrobacija. U Evropi je kucnuo čas za "uklanjanje barijera kako bi se olakšalo slobodno kretanje kapitala između dvadeset osam država članica". rečima Džonatana Hila, novog evropskog komesara za finansije. Da bi se taj cilj postigao, Evropska komisija je među svoje prioritete uvrstila uniju tržišta kapitala (UTK). Njen akcioni plan, objavljen septembra 2015, predviđa postepenu primenu do 2019, kroz niz inicijativa: savetovanja sa industrijom, procene uticaja, revizije direktiva i nove zakonske predloge.
Onima koji su zbunjeni ovom ko zna kojom po redu deregulacijom, Brisel suprotstavlja uvežbanu argumentaciju. Budući da je, kako Hil kaže, "najvažniji faktor rizika po stabilnost, izostanak rasta", važno je podsticati ulaganja. Pa ipak, ni mala i srednja preduzeća (MSP) koja čine srž proizvodnog tkiva, niti infrastrukturni projekti koji crpe velike količine kapitala neće biti u stanju da pronađu dovoljan nivo finansija. Problem: blokada tradicionalnih tokova. Banke se suzdržavaju od pozajmica, dok su državne vlasti sputane budžetskim ograničenjima. Zaključak: trebalo bi sprovesti seriju reformi uperenih na uspostavljanje jačeg oslonca na tržišno finansiranje.
Neke mere usmerene na preduzeća ciljaju na to da pojednostave formalnosti, da standardizuju evaluaciju njihove solventnosti i posebno da razviju "privatne plasmane". Ovi poslednji omogućavaju preduzećima koja se ne kotiraju na berzi da se ne obraćaju bankama, već da se okrenu investitorima — specijalizovanim fondovima, osiguravajućim društvima — kako bi stekli sredstva po proceduri koja je manje striktna od one kojom se vode javne ponude (kontrola tržišnih organa, obaveza podele informacija). Ovakav privatni plasman na tržište doživljava neverovatan rast: u narednim godinama mogao bi da obuhvati šezdeset milijardi evra, od kojih deset ili petnaest u Francuskoj (sedam i po milijardi 2013).
Francuske vlasti sudeluju u ovom procesu "de-posredovanja", odnosno povratka na nebankarsko finansiranje. Makronov zakon, koji je trebalo da podstakne aktivnost, favorizuje "B2B" kredite, tj. kredite koje mimo banaka izdaju ova preduzeća… čime se zaobilazi zakonska regulacija.
Ekspanzija "bankarstva iz senke"
Druge mere olakšavaju investitorima otkup dugova preduzeća koji su u posedu banaka. Komisija predlaže fiskalno podsticanje institucionalnih investitora (na prvom mestu penzionih fondova i osiguravajućih društava) da neposredno preuzmu dugove preduzeća koja se ne kotiraju na berzama; ovo je profitabilnija ali i rizičnija investicija od tradicionalnih državnih obveznica. "Societe generale" je u Francuskoj tako kompaniji "Axa" prodala 80% svog kreditnog portfolija malih, srednjih i većih preduzeća (MSP/ETI) na više od pet godina, a banka je zadržala 20% svog bilansa. "Credit agricole", "BNP Paribas", "Natixis" čine istu stvar sa drugim osiguravajućim društvima.
Glavna zamisao Komisije, međutim, tiče se razvoja sekjuritizacije bankarskih pozajmica. Korišćenjem ovog pristupa banke svoje kredite prodaju na tržištima kapitala kao hartije od vrednosti, što im omogućuje da se otarase rizika a da istovremeno zadrže proviziju koju su naplatile prilikom odobravanja kredita. To su rado činile sredinom dvehiljaditih, kada su hipoteke američkih domaćinstava prepakivale u deonice i prodavale ih investitorima. Sekjuritizacija, međutim, (…)
