Godinama primoran da kleči zbog međunarodnih sankcija i pronevera javnih fondova, kao i zbog nedavnog pada cene nafte, narod Irana je na izmaku snaga. Skoro da su zaboravili na narušavanje sloboda i ljudskih prava, neprestana pogubljenja osuđenika na smrt, ućutkane medije, kontrolu institucija. Prioritet u njihovim očima je poboljšanje ekonomske situacije.
Iako je zvanična stopa nezaposlenosti 19%, ona u stvarnosti iznosi najmanje 30%. Nakon snažne recesije 2012. i 2013. (-7%, zatim -2%), rast uzrokovan izborom predsednika Hasana Rohanija 2013. (+3%) ponovo je pao 2015. godine. Progresivno ukidanje sankcija daje nadu, sa stopom od 3%, za 2016, ali se oporavak može pokazati težim nego što je predviđeno. Potrebno je obnoviti mreže, deblokirati fondove, ponovo pokrenuti bankarski sistem; ukratko, staviti u pogon jednu izmučenu zemlju. I diverzifikovati ekonomiju: nafta predstavlja 50% budžeta i 80% izvoza.
Zadatak će biti mnogo teži od drugih, pošto su mnogi u establišmentu profitirali od međunarodnih sankcija i žele da sačuvaju svoje privilegije. Stekli su bogatstvo putem mreža uvoza, krijumčarskim rutama, razmenama na crno i nekretninama. Iransko društvo, koje se danas menja velikom brzinom, podeljeno je na 10% najbogatijih, osiromašen srednji sloj i masu najbednijih.
"Sedamdeset odsto populacije je videlo kako njihov prihod ima drastičan pad u poslednjih deset godina. To je za posledicu imalo pad potrošnje osnovnih namirnica od 26%, dok je potrošnja mleka čak prepolovljena", ističe Said Leilaz, ekonomista blizak reformatorima koji predaje na Univerzitetu u Teheranu. Nakon što je dostigla vrhunac, inflacija je počela da opada, ali je to i dalje značilo nošenje velike količine rijala u kupovinu.
Dan nakon sporazuma o nuklearnom programu 14. jula 2015, duh optimizma proširio se državom. U privrednoj komori Teherana primećuju da "iako se strane delegacije smenjuju, mi smo i dalje samo u stadijumu deklaracije namera". No, entuzijazam je (…)
