Sedamnaestog dana decembra je u Siratu u Meksiku potpisan sporazum o međusobnom razumevanju između predstavnika dva libijska parlamenta pod nadzorom Ujedinjenih nacija. To jasno pokazuje važnost političkog dijaloga koji je otpočeo u septembru 2014. godine. Uprkos tenzijama među suprotstavljenim grupama i geografskim podelama, veliki deo onih koji nisu pristali da se sastanu ipak je spreman da napravi ustupke. Čak i najradikalniji predstavnici dva kampa ne odbacuju mogućnost pomirenja. Iako bi mogla da bude bolja u raznim aspektima, politika "malih koraka" koju primenjuju UN rezultirala je umnožavanjem inicijativa lokalnih aktera na zapadu zemlje u pogledu razvijanja mehanizama za izgradnju poverenja i smanjenja nivoa nasilja u zemlji.
Iako nam spolja može delovati da nasilje ne jenjava a zapadni mediji i dalje govore o "haosu" koji vlada u Libiji, suprotstavljene strane su počele da komuniciraju. U zemlji u kojoj normalni tok dana lako može da bude prekinut razmenom vatre, mnogi podržavaju politički dijalog i vrše pritisak na lokalne vođe da se uspostavi građanski mir.
Međutim, dogovor od 17. decembra nosi sa sobom dva velika nedostatka. Sa jedne strane, broj potpisa je i dalje nedovoljan, a sa druge, deluje da je on sačinjen u žurbi i pod velikim pritiskom evropskih sila čiji je cilj bio da se omoguće intervencije protiv naoružanih milicija i grupa koje sarađuju sa Islamskom državom (ID).
U poslednje dve godine, vojni i politički predstavnici SAD, Francuske, Engleske i donekle Italije, na nedeljnoj bazi su naglašavali neizbežnost ove intervencije. Dvadeset sedmog januara 2014. francuski admiral Eduar Gijo, koji je tada bio na funkciji načelnika generalštaba, izjavio je kako bi u Libiji najbolje bilo sprovesti međunarodnu operaciju. Po njegovom uverenju, za snage na jugu Libije je neprihvatljivo da se na severu formira država. Samim tim radilo se o intervenciji na jugu kojom bi se napale grupe koje su napustile severni deo zemlje u vreme prethodne francuske intervencije.
Na proleće 2015, posle potapanja niza brodova koji su prevozili migrante iz Libije, EU je pokrenula operaciju "Sofija". Francuski admiral Erve Bležean, drugi glavnokomandujući za ovu operaciju je 27. oktobra 2015. u Rimu izjavio kako je "glavni cilj da se direktnije deluje na same mreže tako da se uhvate krupni igrači, a ne samo sitna riba". On je dodao kako to znači da će u jednom trenutku biti potrebno da se deluje i na teritoriji na kojoj važi suverenitet Libije. Treći skup mera koje su pokrenute u operaciji podrazumevao je da se dobije dopuštenje od legitimnih vlasti u Libiji. Parlament u Tobruku koji su zapadne sile priznavale, za razliku od onog u Tripoliju nije bio spreman da to dopuštenje dâ.
Napadi koji su se odigrali 12. novembra u Parizu ponovo su podstakli na razmišljanje o intervenciji u Libiji. Iako su teroristi bili Francuzi i Belgijanci i nisu boravili na teritoriji Libije, rat protiv terorizma koji je pokrenut na zahtev predsednika Fransoa Olanda u noći napada uključuje i delovanje u Libiji protiv grupa u Derni (istok) i Sirtu (centralni zapad) koje su u savezu sa ID. Dvadeset prvog i 23. novembra 2015. vojni avioni su uzleteli sa nosača "Šarl de Gol" da bi obavili izviđačke misije iznad Sirta. Naoružane grupe čija se veličina procenjuje na nekoliko stotina članova preuzele su vlast nad gradom i iz njega su redovno napadale protivničke pozicije među kojima su i naftne bušotine.
Nekoliko dana kasnije premijer Manuel Vals je izjavio kako je "Libija nesumnjivo važna stavka u mesecima koji dolaze" (Evropa 1, 1. decembar 2015.), kao i da će "već od sutra morati da se počne sa borbom protiv Daeša (u pitanju je akronim za ID na arapskom) na teritoriji Libije". (Frans Inter, 11. decembar) U članku koji nosi naziv "Da li će Francuska zbog Daeša morati ponovo da interveniše u Libiji?" u (…)
