Uzajamni komplimenti su bili iznenađujući. Prošlog 17. decembra je ruski predsednik Vladimir Putin izrazio naklonost ka vodećem republikanskom kandidatu za američke predsedničke izbore, njujorškom milijarderu Donaldu Trampu. Karakterišući ga kao "briljantnog i talentovanog čoveka", nazvao ga je "favoritom predsedničke trke". Daleko od toga da je odbio takvu počast, koja bi po njega ipak mogla biti štetna u partiji u kojoj brojni neokonzervativci ne znaju da li više mrze Rusiju ili Iran, Donald Tramp je reagovao srdačno: Putin "zna da upravlja svojom zemljom, on je energičan vođa, što ga dosta razlikuje od onoga što mi imamo ovde". Tramp je takođe obećao da će se, ako postane predsednik Sjedinjenih Američkih Država, "čuti sa njim". Simpatija koju ova dva čoveka čvrste ruke dele pojačana je zajedničkim prezirom prema aktuelnom stanaru Bele kuće. "On [Putin] uopšte ne voli Obamu", pozdravlja Tramp, "ne poštuje ga."
U principu, interesi država odnose prevagu nad afinitetima koji bi mogli postojati među njihovim liderima. Ali kada svetska ekonomija iskače iz šina, kada se cena nafte urušava, kada se smrtonosni napadi uvećavaju, nije ni čudno ni beznačajno to što vrednosti reda, autoriteta i ljudi čvrstih pesnica, cinično i brutalno, sve više dominiraju scenom. Zagovornici patriotske i moralne obnove, nostalgični prema nacionalnoj priči, podižu svoj glas, zatežu svoje mišiće, raspoređuju svoje trupe.
Postavljanje čelične ograde duž granice sa Srbijom i Hrvatskom donelo je političke koristi mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, baš kao što je aneksija Krima učvrstila Putinovu moć, a krvava represija nad Kurdima osnažila turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. I dok Tramp preporučuje obnovu torture u SAD ili dok njegov republikanski rival Ted Kruz zahteva da Amerika nadomesti svoje "udare" na Islamsku državu "tepih bombardovanjem" zona (i civila) koje ova (…)
