l Dugometražni britanski film Sifražetkinje, u režiji Sare Gavron i prema scenariju Abi Morgan, pojavio se u novembru 2015. Iako je važno da postoji i da bude uverljiva interpretacija sifražetskog pokreta, ipak je razočarao ljubitelje filmova koji su jednako dinamični kao što su to bile same sifražetkinje. Kroz politizaciju mlade radnice, film prikazuje nekoliko značajnih akcija koje su izvele aktivistkinje za žensko pravo glasa oko 1913. godine. Nažalost, melanž kinematografskih žanrova je izgleda tabu, pa je sentimentalna "socijalna drama" prevagnula nad obiljem stvarnih istorijskih činjenica, koje nimalo ne bi narušavale filmsku akciju.
Da bi se izborile za svoja prava, ove pretkinje Pokreta za oslobođenje žena (Mouvement de libération des femmes, MLF) iz sedamdesetih godina 20. veka znale su gde treba da udaraju. To im je omogućilo ne samo da 1918. s mukom zadobiju pravo glasa za osam miliona Engleskinja starijih od trideset godina (a onda 1928. za većinu) već i da redefinišu odnos žena prema političkom i kućnom nasilju. Maštati o novoj filmskoj adaptaciji, sa Džinom Karanom i Rondom Rauzi u ulogama sifražetkinja — glumicama i šampionkama u mešovitim borilačkim veštinama (mixed martial arts, MMA — borilačkom sportu u kojem se koriste noge, pesnice i svi resursi za borbu) — bio bi pravi šok...
Podsetimo se nekih činjenica. Godine 1903. Emelin Pankherst (1858-1928), kojoj su dosadila odugovlačenja nenasilnih sifražetskih organizacija, organizuje Socijalno-političku uniju žena (Women’s Social and Political Union, WSPU) sa svoje dve ćerke, Kristabel (1880-1958) i Silvijom (1882-1960). Zbog pljuvanja policajca 1905. otpočeo je niz proizvoljnih hapšenja članova porodice Pankherst i aktivistkinja WSPU. Unija se pročula zbog nje, a Emelin Pankherst je od 1910. počela zagovarati direktnu akciju radi privlačenja pažnje, pogotovo nakon "Crnog petka" — protesta feministkinja koji je policija ugušila u nečuvenom nasilju. One koje će potom mediji nazvati "sifražetkinjama" napašće svetu privatnu svojinu, razbijati prozore, paliti neke bogate vikendice, uništavati terene za golf ili kraljevske botaničke bašte.
Ovaj svesni vandalizam, koji kombinuje građansku neposlušnost i sabotažu, nema ničeg zajedničkog sa svakodnevnim muškim nasiljem: aktivistkinje su povređivali na ulicama i progonili sve do njihovih kuća i mesta posla; na njih se bacalo kamenje kada bi protestovale, muškarci su se penjali na tribine da bi tukli govornice, dok su policajci podrugljivo gledali i čekali svoj red. I kada su uhapšene aktivistkinje nastavljale sa sistematskim štrajkom glađu, zahtevajući status političkih zatvorenika, nasilno su ih hranili…
Zabrinute zbog sve većeg broja (muških) građana koji su bili potreseni zbog ovih tortura, vlasti su 1913. donele "Zakon o mački i mišu": puštale su se štrajkačice glađu čije stanje bi se previše pogoršalo, ali čim bi im se stanje popravilo, ponovo bi bile uhapšene… Za sifražetkinje je sprečavanje ove igre mačke i miše, kojom se otvoreno uništavao pokret, postalo imperativ. U tom trenutku u igru ulaze i samuraji.
Džijudžicu, doslovno "umeće spretnosti", koristi snagu neprijatelja protiv njega, što omogućava da se pobedi fizički snažniji. Razvijen od samuraja feudalnog Japana kao tehnika borbe golim rukama, džijudžicu je stvorio džudo i, kasnije, brazilski džijudžicu. Godine 1898, izvesni Edvard Vilijam Barton Rajt (1860-1951) predstavlja džijudžicu Ujedinjenom Kraljevstvu, nakon što ga je učio u Japanu. (…)
