Grupa tinejdžerki smejući se ulazi u metro i seda veselo na pod vagona, pošto nema slobodnih mesta. Kako se vagon povremeno zatrese, velovi im klize na ramena i otkrivaju kosu. To im nije važno jer ovde nema nikog sem putnica. U teheranskom metrou, koji je otvoren krajem devedesetih godina, prvi i poslednji vagoni rezervisani su za žene. Ovde su usmerene "da budu mirne", kažu nam. Atmosfera je opuštena. Drugi vagoni su mešani. Mladi parovi se drže za ruke, bez problema.
Moderan i čist teheranski metro omogućava izbegavanje saobraćajnih gužvi i zagađenja. Trenutno je pet linija u upotrebi. Stanice se smenjuju, noseći imena "boraca" u ratu protiv Iraka (1980-1988). Iako je prošlo dvadeset sedam godina od završetka konflikta, koji je odneo oko pola miliona života, vlast nije završila sa kultivisanjem sećanja.
Metro ilustruje kontradikcije Islamske Republike. Moderne majice "na ramena", jarke boje, i ostale krpice u ofucanom stilu. U proseku, pet crnih i strogih čadora — strogo oblačenje zaposlenih u administraciji — na dva vela u boji. Bez hermetički zatvorenih individua. Nešto dalje, neočekivane scene: šetajući prodavci nude brusthaltere, gaćice, tašne…
Trideset šest godina nakon islamske revolucije, a uprkos zakonodavstvu koje im obezbeđuje manje prava nego muškarcima, žene igraju važnu ulogu u Iranu. One se nalaze u svim sektorima, iako je većina visokih pozicija u administraciji za njih i dalje zatvorena. Prema strogom učenju Kurana, one ne mogu biti ni punopravne sudije ni tumači svetih tekstova, niti dostići rang ajatolaha (najviši stepen šiitskog sveštenstva). Ali one mogu biti arhitekte, direktorke preduzeća, ministarke... Parlament ima devet poslanica (sve konzervativke) i prvu postavljenu ambasadorku: Marzijeh Afham je stupila na svoju poziciju u Kuala Lumpuru u novembru 2015. godine. Ništa nije lako: žene moraju da se bore da bi uspele. Posebno kako bi njihova prava bila prepoznata u zemlji gde one trpe diskriminaciju na svim nivoima.
Da bi se venčale, da bi radile, putovale, otvorile račun u banci, nasledile, one su podređene nepravednim zakonima i zavisne od dobre volje gazde porodice. Za razliku od muža, žena koja želi da se, na primer, razvede mora opravdati svoju odluku pred sudom i dobiti dozvolu. Deca će joj biti poverena do druge godine, u slučaju dečaka, i sedme, u slučaju devojčice. Nakon toga, otac je taj koji preuzima čuvanje, sem u slučaju da odbije. Kada je u pitanju autoritet roditelja, on se vezuje za oca čak i kada deca žive s majkom. "Muškarac je kralj u očima zakona", kako rezimira Azdeh Kijan, profesorica političke sociologije.
Školovanje, najznačajnije dostignuće Islamske revolucije
Zvanične cifre potcenjuju rad žena: samo njih 14 odsto ima posao. U stvarnosti, između posla na crno i agrikulture, između 20 i 30 odsto njih poseduje redovni angažman. Potreba žena za uključivanjem u tržište rada sve brže raste. Na univerzitetima, 60 odsto čine studentkinje. "Osvojile su osnovne i master studije. Uskoro će osvojiti i doktorske", predviđa antropolog Amir Nikpej. Prema njemu, Iranke se nalaze blizu položaja Francuskinja iz četrdesetih i pedesetih godina 20. veka: prisutne svuda u javnom prostoru, ali bez stvarne moći, sem izuzetaka, i najčešće na dnu ekonomske lestvice.
Iz godine u godinu, one osvajaju nove vrhove. "To je zemlja koja obrazuje najveći broj inženjerki", ističe Azdeh Kian, pre nego što će nas podsetiti da je prva žena koja je 2014. stekla medalju Filds (ekvivalent Nobelove nagrade za matematiku) upravo Iranka, Mirzahani. "U provincijama na jugu, posebno u Balučistanu koji je većinom sunitski [dok je Iran 90% šiitski], dominira arapska mačistička kultura. Poznati su i brojni slučajevi poligamije, dok su većina Iranaca monogamni. Na ovom mestu se razvija i uloga žena. To je jedna globalna društvena evolucija", navodi ekonomista Tjeri Kovij. "Najznačajnija promena u Iranu je prepoznavanje značaja obrazovanja kao načina za sticanje nezavisnoti", potvrđuje Azdeh Kijan.
Često to ignorišemo, ali edukacija devojčica je najverovatnije najznačanije dostignuće Islamske revolucije iz 1979. godine. "Paradoksalno, tradicionalne porodice su to prihvatile zato što je to Islamska Republika! Kada odlazim u udaljene gradove, ljudi mi govore: "Ajatolah Homeini je poslao žene na front, a devojčice u škole. Pa na tome i ja radim!", objašnjava sociološkinja religije Sara Šarijati, predavačica na Univerzitetu u Teheranu.
Prva posledica: žene se venčavaju kasnije i, pre svega, nemaju više od dvoje dece, nasuprot sedam u prvim godinama Islamske revolucije obeležene politikom nataliteta. S vremena na vreme vlasti podsećaju da bi bila bolja cifra od 100 miliona Iranaca, nasuprot 78 miliona aktuelnih, ali žene ne slušaju.
"Čak ni tokom vlade Ahmadinedžada nismo se povlačile. Nastavljale smo da napredujemo, kao auto koji vozi čitavu noć bez svetala", šali se Šala Šerkat, osnivačica i urednica ženskog časopisa Zanan Emrouz. Izdanje izlazi nakon šestomesečne zabrane, donesene povodom broja koji je bio posvećen gorućoj temi: slobodnoj zajednici. Postoji na desetine hiljada ljudi koji žive u vanbračnoj zajednici u Teheranu. Slobodna zajednica se razlikuje od "privremenog braka", koji šiiti odobravaju, ali na koji se negativno gleda i koji se retko praktikuje. "Izbegli smo svaku vrstu osude u našem tematu; nismo nagovarale na slobodnu zajednicu, a čak smo i upozoravale na njene rizike", brani se Šala Šerkat. Međutim, konzervativci su protestovali i kazna je određena.
Nakon što je urednica Zanan Emrouza bila osuđena, obeležena je kao "feministkinja" — što se smatra uvredom u Iranu. Kako bi se odbranila, ona je tvrdila da nije činila ništa drugo do "predstavljala stvarnost" iranskog društva. Uzalud. "Problem u Iranu je taj da institucije i ljudi misle da ukoliko se borimo za svoja prava, mi zanemarujemo naše uloge majke i žene", uzdiše ona.
"Art Up Man" je kafić smešten u centru Teherana. Glavni grad poseduje mnogo modernih mesta u kojima se mladi "opuštaju", kako kaže studentkinja prava pokazujući svoju cigaretu. Momci i devojke razgovaraju oko malih stolova, svi prikucani za svoje smart telefone. U pozadini se čuju pesme Elvisa Prislija. Jeganeh K., studentkinja mikrobiologije, usana našminkanih u crveno i noktiju nalakiranih u crno, tvrdi jasno i glasno da režim "nije pouzdan" i da treba "sve (…)
