Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DVA VEKA BORBI

Zakon o radu, garancija zaposlenja

Verno sledeći svoj princip — gubitničku politiku ne treba menjati — Fransoa Oland i Manuel Vals su 14. decembra 2015. odbili da povećaju minimalnu cenu rada. Umesto toga, ona će ove godine porasti šest centi po satu, kako nalaže zakon. Izbor da se održavaju niske nadnice prati nastojanje da se postojeći zakon o radu, koji je rezultat duge borbe, još više razori

JPEG - 1 Mio
Estelle Lagarde – „Ponedeljak ujutro“

Dole Zakon o radu i radno pravo koji će plašiti gazde i poslodavce i koji će prouzrokovati nezaposlenost! Moramo ih smanjiti, svesti ih na nekoliko osnovnih principa, čuje se svuda. No pre nego što krenemo sa njihovim razmontiravanjem, bilo bi mudro najpre videti kako su oni izgrađeni. Ništa nije palo s neba. Kao i u slučaju ekosistema, svaki element je koristan za neke, a celina je korisna za sve.

Ova građevina je polako dizana kroz vekove. Utvrđena je kroz znoj i suze, a ponekad i putem industrijskih katastrofa ili ratova. I još nije završena.

U ekonomskom sistemu posle Francuske revolucije nije bilo radnog zakonodavstva. Odnos između poslodavaca i zaposlenih uređivan je ugovorom koji je po građanskom zakoniku dobio status zakona. Jednakost proglašena Deklaracijom prava čoveka i građanina iz 1789. vodila je de facto jednakosti između potpisnika ugovora i predstavljala je zakonsku fikciju. Revolucija je učvrstila mit o slobodi pregovaranja.

Ugovor je bio zaključivan između dve slobodne i dobrovoljne osobe, jedne koja je vlasnik samo svog rada, i druge koja je vlasnik više stvari, uključujući i sredstva za proizvodnju, ali uprkos tome između dve međusobno jednake strane. Fransoa Rebsamen je bez opasnosti od anahronizma mogao da u svoje vreme zastupa isti stav, što je i učinio govoreći u Senatu 22. marta 2015, kada je bio ministar rada: "Ugovor o zaposlenju ne nameće uvek podređeni odnos; potpisuju ga dve slobodne osobe koje ulaze u međusobnu saradnju." Ova ugovorna sloboda išla je podruku sa zabranom bilo kakve grupe poslodavaca ili radnika ili bilo koje akcije koja bi mogla da baci senku na slobodu ugovora između dva pojedinca. Taj zakon nazvan je Le Šapeljeov zakon od 14. juna 1791.

Radnik nudi svoje usluge, a poslodavac mu za njih plaća zakup (platu), kao u slučaju obične rente. Radna snaga nije roba, država ne interveniše jer se sve događa po jednostavnom zakonu ponude i potražnje. Već tada, ceo proces nije opterećen gomilom zakona u ovoj oblasti. "Jedinstvena misao" date epohe mogla bi se sažeti na sledeći način: "Šta je pod ugovorom, to je pravedno." Građanski zakonik uključivao je 66 članova koji su se odnosili na zakup stvari, od kojih su 32 regulisala zakup stada, a samo dva su se odnosila na "zakup usluga" — oni su bili zakon o radu iz 19. veka.

Fikcija o jednakosti dveju ugovornih strana nije izdržala test realnosti, bolesti i smrti koje su obeležile sto dvadeset godina između Revolucije i rođenja začetka zakona o radu, 1910. godine. Potrebna je bila neviđena beda radnika i njihove dece, opisana u izveštaju doktora Luja Renea Vilermea. u kojem stoji da je 1840. bila "slika fizičkog i moralnog stanja radnika zaposlenih u fabrikama pamuka, vune i svile", kao i industrijske katastrofe, da bi se rodio moderni zakon o radu, isti onaj koji se napada i danas.

Osmišljen tako da svako prati svoj put

Određene istorijske situacije nam mogu pomoći da razumemo neizmernost i težinu ovog zadatka jer mu se, istorijski, ekonomska dogma uvek suprotstavljala. Tek je 1841. godine, aktom od 22. marta, zapošljavanje dece mlađe od dvanaest godina ograničeno na osam sati dnevno, za one mlađe od osam godina zabranjen je rad u preduzećima sa više od dvadesetoro zaposlednih i ukinuta je noćna smena za svu decu. Rasprave u skupštini bile su teške. Petog marta 1841, ekonomista Pelegrino Rosi je insistirao: "Ponavljam, ovo dete [koje ostane bez posla] je često žrtva nemara svojih roditelja. Ne smemo zaboraviti na zastranjenja ljudskih strasti. Kada se kolektivna primanja porodica smanje, upravo će na dete pasti gnev neukog i grubog oca. Najslabiji su uvek oni koji ispaštaju." Uprkos ovakvim i sličnim argumentativnim poletima, zakon je usvojen.

Od 26. maja 1864. godine ukinuto je udruživanje kao krivično delo i time je okončano kažnjavanje štrajkova. Dozvoljeno je osnivanje sindikata putem akta iz 21. marta 1884, ali tek je 1968. sindikat ušao u biznis putem lokalnih sindikalnih jedinica. Međutim, još uvek su vladavina imovinskih prava i "pravilo uglja" gospodari kuće.

Gotovo čitav vek posle Revolucije, zakon donet 10. maja 1874. zabranio je u potpunosti zapošljavanje dece mlađe od dvanaest godina. Te je godine prvi put ujedno osnovana i Inspekcija rada. Dve decenije kasnije, zakon donet 12. juna 1893. zahtevao je od poslodavaca da poštuju zdravstvene i bezbednosne procedure u fabrikama i preduzećima… Potom, 9. aprila 1898, nesreće na radu postaju prepoznate kao takve i zakonom se osniva sistem "striktne odgovornosti" poslodavca. Naknada za nesreću se obezbeđuje u (...)

Obim celog teksta : 2 339 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Rašel Sada

Podeli ovaj tekst