Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

AGONIJA SOCIJALDEMOKRATIJE

DOBA GNEVA

Na osnovama ove žilave ekonomske krize u većini zapadnih država, pojava novih osporavajućih snaga svedoči o velikoj političkoj impotenciji etabliranih partija. Ona se često pretvara i u nekontrolisani gnev. Levica na vlasti predstavlja jednu od ključnih meta tog gneva.

Uporna nepopularnost francuskih socijalističkih lidera nije nacionalni izuzetak koji bi se mogao pripisati lošim pokazateljima zaposlenosti ili metodičkom poricanju osnovnih ideala levice. Iscrpljivanje ideološkog kruga koji već dvadeset godina otelovljuje "treći put" Vilijama Klintona, Entonija Blera, Felipea Gonzalesa, Dominika Stros-Kana i Gerharda Šredera, primećuje se i u SAD i u većini drugih evropskih zemalja.

Ali ovaj poraz dugo trijumfujućeg socijalliberalizma ne ide naruku samo snagama koje se nalaze na desnoj strani spektra. Odnedavno se događa i renesansa sporne struje za čije ideje smo mislili da su prošle, da su arhaične, da su ih uništile globalizacija, fleksibilnost i nove tehnologije. Od američkih kampusa i predgrađa Londona, preko opština Madrid i Barselona, nesputana levica sada postavlja politički relej. A ponekad se odvaži i da imenuje svoje neprijatelje: okupiranje sredstava za proizvodnju od strane kapitala, moć medija, prevlast finansija. Naravno, pobunjenici još uvek nisu ništa više od jata lastavica usred zime. Ali u vremenu u kojem ekstremna desnica najčešće preuzima ulogu zastupnika sveg gneva, ovaj tračak nade mogao bi promeniti dolazeću sezonu.

Dakako, socijalliberali nemaju sreće. Leta 2015, uz podršku Angele Merkel, podvrgli su grčke lidere Sirize baražnoj vatri ne bi li ih prisilili da se priključe njihovom taboru. Mislili su da su likvidirali svu opoziciju na levom krilu. A onda su se uzastopno pojavili Džeremi Korbin u Ujedinjenom Kraljevstvu i Berni Sanders u Sjedinjenim Državama. Mobilizujući znatan broj mladih u svojim zemljama, rehabilitovali su i političku borbu i neke antikapitalističke težnje koje je "treći put" želeo da sahrani.

Nakon jednog razočaranja sledilo je drugo. Nikada socijalliberali nisu kapitulirali tako potpuno i tako nepovratno pred željama poslodavaca, s iluzijom da će stvoriti neka radna mesta i da će povratiti vlast. No, ponovo neuspeh: gazde su stavile novac u džep i situacija se čak pogoršala. Još gore, dok se ekonomija i svetske finansije ponovo zaustavljaju, glavne neoliberalne dogme koje su socijalliberalni Evropljani usvojili još pre trideset godina osporavaju upravo njihovi intelektualni tvorci.

Stvar se dogodila bez mnogo buke; desnica, liberalna levica i veliki mediji mogu se pretvarati kao da ništa nisu primetili i mogu nastaviti da prate zvezdu vodilju koja ih usmerava (dok sve oko njih propada): krizu tržišta, tržište kao lek. U svakom slučaju, neefikasnost njihovih talismana — smanjenje poreza i socijalnih doprinosa, sve veća nesigurnost, proširenje slobodne trgovine — postaje očigledna. Demistifikacija ključnih elemenata ovog verovanja već je stvorila neprijatelje iznutra.

Slabljenje sindikata i rasturanje zakona o radu trebalo je da oslobodi preduzetnički duh i da omogući fleksibilnost. Dva ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) nedavno su priznala da je rezultat ovakve politike — koju MMF dugo zagovara — uglavnom bio uvećanje nejednakosti. Nezgodno je kada pitanje društvenog aparthejda okupira duhove u toj meri da se zapadni lideri povremeno pretvaraju kao da im je stvarno stalo.

Želja da se raskrsti sa levicom koja je kapitulirala na gotovo svim poljima

Nejednakost nije zlo, ipak uzvraćaju neki liberali za koje "disperzija prihoda" podstiče inicijativu, inovaciju, rizik, zapošljavanje. "Mladi Francuzi treba da žele da postanu milijarderi", rekao je jednom francuski ministar ekonomije Emanuel Makron, sledeći staro reganovsko obećanje "rastuće plime koja podiže sve brodove". Ne udaljujući se previše od nautičkih metafora, setimo se i postulata "teorije prelivanja".

Ali ni ona više nema sreće. Prošle godine je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) izračunala da je bogaćenje najbogatijih (grupa koja ima najmanje onoliko parazita koliko ima "preduzetničkih gazdâ") ugrozilo "dugoročni ekonomski rast", dok bi ga, suprotno, poboljšanje prihoda najsiromašnijih ubrzalo.

Konačno, Ronald Regan a potom i Fransoa Miteran preporučili su smanjenje poreza radi oživljavanja ekonomije. Ova "politika ponude", ponovo svečano potvrđena od Olanda na konferenciji za štampu 13. novembra 2012, trebalo je, štaviše, da promoviše oporavak javnih računa. Ali avaj, britanski nedeljnik Ekonomist, svetska Biblija liberalizma, upravo je priznao, doduše prilično jadno, kako "predviđanja da će smanjenje poreza dovoljno generisati rast koji bi se onda samofinansirao danas izgledaju pomalo neodgovorno". Trideset godina neoliberalnog napada stropoštalo se na zemlju…

Ništa od svega toga, pogađate, nije odvratilo desničarske kandidate na predstojećim izborima da udvostruče ulog. Zašto bi ga se odrekli u Francuskoj kada Oland uporno ne prestaje da kljuka šefove preduzeća slatkišima? I dok izborna sudbina predsednika republike i njegove partije izgleda zapečaćena, ohrabruje se otvorenost, podstiču se apetiti. Sarkozi stoga razmatra "fiskalni kontrašok" koji obuhvata i pad poreza na dohodak od 10% i ukidanje poreza na (...)

Obim celog teksta : 2 438 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi

Maja Solar

Podeli ovaj tekst