Javne rasprave vrve od gluposti: ali i od otrova. Od svih tužbalica kohorte samozadovoljnih eksperata i urednika bez sumnje najotrovnija je ona koja, težinom proročanstva, objavljuje da je svršeno s kategorijama "desnice" i "levice" i da je nastupilo konačno prevazilaženje njihove političke antinomije. Uznemirujućoj formalnoj bliskosti, ali i objektivnom dosluhu parola — ekstremne desnice, koja glasi "ni levo ni desno", i ekstremnog centra, koji je "izvan okvira levice i desnice" ("koje nemaju više ništa da nam kažu"), ne posvećuje se dovoljno pažnje.
Zapanjujuće li ironije da desnica i centar razmišljaju na isti način. Dok desnica nastavlja da promiče svoju fantaziju o jednoglasnom izmirenju pod okriljem večnog nacionalnog identiteta, centar funkcioniše po principu racionalne uprave koja će "nužno" pridobiti sveopštu podršku — a medijima koji to jednoglasje spremno brane svakako će biti potrebno neko vreme da uvide koliko toga formalno dela sa zagovornicima suprotstavljene pozicije.
I evo premijera koji pompezno izjavljuje: "Da, levica bi mogla umreti". obelodanjujući kao mračno predskazanje sopstveni mračni projekat, koji, čini se, ima svoju publiku. Tim pre što je pratnju našao u nekolicini intelektualaca: "Levica je već mrtva; ono što preživljava je ili patetično ili parodično; možda bi trebalo da se pozabavimo nečim drugim?", izjavio je Režis Debre za Nouvel Observateur (3. jul 2014). Ova izjava, međutim, počiva na dve pogrešne premise: jedna je brkanje levice i njenih bednih partijskih pojavnih oblika, dok bi druga, da parafraziramo, trebalo da nas podseti na to da ako se ne baviš levicom, desnica će se baviti tobom.
Sve u svemu, ima nečeg zapanjujućeg u tome što se "levica" implicitno odnosi isključivo na "Socijalističku partiju", partiju koja posve očigledno više nema veze s levicom. I dok je možda tačno da bi desnica mogla umreti — a mogli bismo reći i da bi trebalo da umre — levica je skrojena od drugačijeg, dugotrajnijeg štofa. Jer levica je ideja. Jednakost i istinska demokratija, to je levica. Čovek mora biti potpuno slep, opijen ili teško depresivan da bi poverovao da je takvoj ideji vreme prošlo: ne samo da nije prestala da utiče na društvo, ona, zapravo, jedva da je s tim i počela. Ukratko, ideja levice tek treba da se u potpunosti ostvari.
Da bismo, nasuprot otrovu poricanja, ponovo uspostavili polaritet između levice i desnice, potrebno je iznova razjasniti šta to levica tačno predstavlja u današnjim uslovima, odnosno u epohi globalizovanog kapitalizma. Ovo je dosta jednostavan zadatak: jednakost i istinska demokratija ne mogu se ostvariti sve dok je društvo u bezgraničnom stisku kapitala — bilo da kapital posmatramo kao društvenu logiku ili kao interesnu grupu.
Težnja kapitala potpunoj kontroli sledi iz samog procesa akumulacije, koji se po svojoj prirodi odvija u beskraj. U tom konceptu nema ni traga pomisli o nekakvim granicama, što znači da su jedine granice na koje može naići postavljene izvan njegovih okvira: u vidu nestanka prirodnih resursa, ili političkog protivljenja. U suprotnom, ovaj proces nužno će se širiti poput raka, kao monstruozni razvoj koji je u isti mah i intenzivan i ekstenzivan. Intenzivan, usled beskrajne težnje ka što većoj produktivnosti. Ekstenzivan, jer osvaja nove teritorije, do tada netaknute geografske oblasti, tako da je nakon Azije na red došla Afrika, ali i sve širi prostori komodifikacije.
Odbaciti suverenitet kapitala, ne dopustiti mu da vlada
Posmatrali ga mi kao opštu logiku poretka ili kao društvenu grupu, kapital je sila. U prirodi sile je da stremi ispunjenju svojih afirmišućih težnji, sve dok ne naiđe na neku snažniju, suprotstavljenu silu — koju potom nastoji da zadrži na odstojanju. Upravo zbog toga, u odsustvu ikakve ozbiljnije opozicije, nema sumnje da je kapital zaokupljen jedino uspostavljanjem kontrole nad celim društvom — kapital je meka tiranija, zašećerena potrošnjom i zabavom, ali ipak tiranija.
Kada ovako postavimo stvari, lako ćemo dedukovati suštinu levice. Levica je situacija koja stoji naspram kapitala. Biti na levici znači postaviti se na izvestan način spram kapitala. Još preciznije, postaviti se na način koji, imajući na umu ideje jednakosti i istinske demokratije, prepoznaje da je kapital potencijalna tiranija i da te ideje pod njegovim okriljem nemaju nikakvih šansi da se ostvare, odakle se izvlači zaključak da se leva politika sastoji od odbacivanja suvereniteta kapitala. Ne dopustiti kapitalu da vlada, eto to znači biti na levici.
Događaji pokrenuti finansijskom krizom iz 2007—2008. prilično živopisno ilustruju ovakav pogled na stvari, što možemo videti na brojnim primerima: banke, "pakt odgovornosti", osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U svakom od ovih primera možemo videti pravu prirodu kapitala, njegov projekat uspostavljanja totalne kontrole nad društvom, njegovu težnju za potpunim potčinjavanjem — i, naspram toga, šta znači biti levo.
Koliko god opravdano, skandalizovanje nad bejlautovanjem banaka 2009. bilo je promašeno. Skandal nije bio u sâmom bejlautovanju, već u činjenici da su banke bejlautovane a da se od njih nije zahtevalo ništa zauzvrat. Umesto toga, implicitno im je dat blanko ček da ponovo posegnu za svojim malim (velikim) trikovima. Banke su morale biti spasene ili bismo i sami stradali; njihovo mesto u društvenoj strukturi kapitalizma znači da bi njihov sveopšti kolaps porušio ne samo ceo kreditni već i platni sistem, dok bi svi novčani depoziti običnih korisnika isparili, što bi sve, u samo nekoliko dana, celokupnu proizvodnju i razmenu gurnulo u ambis — drugim rečima, vratili bismo se u ekonomski ekvivalent prirodnog stanja.
Iz ovakvog stanja stvari ne zaključujemo da je trebalo zadovoljiti se spasavanjem banaka, hvala, doviđenja. Zaključak je taj da, nakon što smo se svi skupa odaljili od ambisa, više nije moguće dopuštati im da nas iznova izlažu riziku. Drugim rečima, ukoliko smo zaista analizirali stvari na takav način da smo zaključili da banke u ukupnoj strukturi kapitalizma zauzimaju tako presudnu poziciju da njihovi ekscesi društvo sistematski stavljaju pred izbor između toga da plati njihove troškove ili da zajedno s njima umre, sledi: prvo, adekvatno imenovanje takvog stanja stvari kao strukturnog uzimanja talaca; drugo, odgovor levice koja, uočivši ovaj neumitan strukturni efekat, zaključuje da je potrebno hitno promeniti same strukture.
Ukoliko se, uistinu, ovo porobljavanje — celokupnog društva — u sadašnjoj konfiguraciji bankarstva i finansija ispostavlja kao neizbežno, onda se privatnom finansijskom kapitalu i njegovoj nekontrolisanoj težnji ka zloupotrebama više ne može tolerisati prepuštanje finansiranja privrede. Bejlaut iz 2009. godine trebalo bi da je u najmanju ruku bio uslovljen potpunom deprivatizacijom bankarskog sistema, prvo u vidu nacionalizacije, a potom i socijalizacije — kako bi se kidnaperi držali na distanci.
Sasvim je dovoljno da stvari postavimo na ovakav način da bismo uvideli šta, zapravo, mere Olanda, Moskovicija i Sapana za sprovođenje "reforme bankarstva" predstavljaju: u najboljem slučaju zanemarivanje, u najgorem (…)
