Mehanizmi uobičajene pravosudne procedure počeli su da izazivaju podozrenje kada je Bernar Tapi, koji je duže vreme profitirao od reketiranja, uspeo da iskoristi proces arbitraže u svoju korist. Slično tome, postaje jasno da mehanizmi koji se uvode putem dogovora o slobodnoj trgovini koriste samo velikim multinacionalnim kompanijama.
Šta je metilciklopentadienil trikarbonil mangan (MMT)? U pitanju je aditiv koji se u naftnoj industriji koristi da bi se povećalo unutrašnje sagorevanje benzina. Kompanija "Etil" (pre 2004. poznata pod imenom "Afton kemikal") iz SAD proizvodi ovu supstancu, izvozi je u svoj ogranak u Kanadi i odatle je prodaje kanadskim rafinerijama i ostatku sveta. Od aprila 1997, u Otavi, parlament je uzeo u razmatranje nacrt zakona koji bi zabranio uvoz i transport ove supstance koja u sebi sadrži neurotoksin zabranjen u većini zemalja, među kojima su i SAD. Prema mišljenju brojnih eksperata, mangan se koncentriše u mozgu i može da prouzrokuje ozbiljne neurodegenerativne bolesti. Istovremeno ova supstanca se koncentriše u motorima i može da dovede do različitih kvarova.
Kada je rasprava u parlamentu počela da dovodi reputaciju "Etila" u pitanje, kompanija je objavila da namerava da tuži Kanadu na osnovu Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) koji je na snazi od 1994. godine. Taj sporazum omogućava svakom investitoru da svoj prigovor na račun države iznese pred privatnom komisijom za arbitražu u slučaju da država ugrožava njegove investicije. Parlament je ignorisao ovaj prigovor i usvojio pomenuti zakon u junu 1997. godine. Četiri dana kasnije "Etil" je izneo da je zbog toga izgubio dvesta pedeset jedan milion dolara kroz "posrednu eksproprijaciju". U julu 1998. kanadska vlada je pristala da plati "Etilu" trinaest miliona dolara. Zakon o kom je reč povučen je uz obrazloženje da štetnost pomenute supstance nije dokazana. Volja izabranog parlamenta kao izvršne vlasti je na taj način u potpunosti negirana od strane privatne kompanije putem procedure koja je izvan dometa javnog odlučivanja.
Kako je izveden ovaj trik? Arbitraža je metod rešavanja sporova privatnih lica izvan formalnih sudskih instanci. Uobičajeno je da postoje tri arbitra: jedan koji predstavlja stranu koja podnosi tužbu, drugi koji predstavlja stranu koja se brani i treći oko kojeg se pomenute strane dogovaraju. Poslednji arbitar je uglavnom predložen od privatnih tribunala za arbitražu — nacionalnog ili internacionalnog karaktera — koji su zaduženi za ove procedure, kao što je Stokholmska komora za trgovinu ili Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova koji se nalazi u Vašingtonu i vezan je za Svetsku banku, ili Međunarodna komora za trgovinu (ICC) koja se nalazi u Parizu. Jedan arbitar može u kontinuitetu tri puta da bude pozvan na dužnost, a arbitraža uglavnom nije podložna prigovoru.
Da li to znači da će regioni Francuske ili Nemačke uskoro postati mete korporacija iz SAD, koje takođe imaju iskrene humanističke namere koje smo videli kod "Etila"? To je svakako namera pregovarača zainteresovanih za uspostavljanje velikog transatlantskog tržišta (GMT) o kome se trenutno raspravlja. Član 23 mandata koji su vlade EU preko Briselske komisije dale pregovaračima za pregovor sa predstavnicima SAD glasi: "Ugovor bi trebalo da podrazumeva mehanizam za rešavanje sporova između države investitora i države u koju se investira koji je u skladu sa savremenim kriterijumima i osigurava transparentnost, nezavisnost arbitara i mogućnost da rezultat arbitracije ima obavezujuće dejstvo na strane u sporu." Član 32 i član 45 proširuju važenje ovog mehanizma u pogledu socijalnih pitanja i pitanja životne sredine. Nadalje član 27 kaže: "Dogovor će biti obavezujuć za sve institucije koje imaju autoritet u datom slučaju, kao i za druge relevantne institucije." Samim tim odluke koje donose lokalne samouprave, regionalne i druge vlasti (…)
