Crvenoarmejska invazija na Avganistan u decembru 1979. izgledala je kao nezaustavljivi nalet Moskve. Time je počela nova faza Hladnog rata između dva bloka. Borba avganistanskih mudžahedina ("boraca vere u džihad") pojavila se kao proviđenje koje se suprotstavlja hegemonijskim ambicijama Sovjetskog Saveza. I često se proslavljala na epski način…
Nije bilo važno to što su skoro svi ratnici bili muslimanski tradicionalisti, štaviše integristi. U to vreme religija se nije nužno smatrala faktorom regresije, osim ako se nije suprotstavljala, kao tada u Iranu, strateškim zapadnim interesima. Ali to nije bio slučaj sa katoličkom Poljskom o kojoj je brinuo papa Jovan Pavle II, bivši biskup Krakova, niti naravno sa Avganistanom. Prema tome, budući da je geopolitički prioritet bio da ova zemlja postane za Sovjetski Savez ono što je Vijetnam bio za Sjedinjene Američke Države, tih godina je skoro jedinstvena medijska naracija uzdizala mudžahedine, predstavljajući njihov revolt kao simpatični pobunjenički pokret šuana posvećenih svojoj veri. Posebno su se mesto i život avganistanskih žena prikazivali kroz esencijalističku prizmu, naivnih (a ponekad i očaravajućih) narodnih tradicija.
Vraćanje na ovaj opšti diskurs i njegove klišee nakon trideset pet godina, kojih je francuska štampa (od Figaro Magazinea do Nouvel Observateura) bila prepuna, dozvoljava da se odmeri do koje tačke je skoro sve što je do juče podsticalo divljenje u vezi sa popularizacijom borbe protiv ’imperije zla’ (Sovjetski Savez po Ronaldu Reganu) postalo izvor gnušanja i užasavanja. Između 1980. i 1988. aplaudiralo se podvizima "boraca za veru" protiv Crvene armije. Deceniju kasnije, njihovi ideološki rođaci u Alžiru (Naoružana islamska grupa, GIA), potom u Avganistanu (talibani) i nedavno na bliskom Istoku (Al Kaida i organizacija Islamska država, ID) prikazivani su u likovima ’fanatika’, ’religijskih fundamentalista’ i ’varvara’.
Naravno da se mudžahedini iz osamdesetih godina 20. veka, koji nisu vršili atentate u inostranstvu, razlikuju u nekoliko važnih aspekata od militanata alžirske Naoružane islamske grupe (GIA) ili od članova organizacije Islamske države (ID). Ipak, istina je da je Avganistan služio kao mesto ukrštanja i inkubator za njihove naslednike. Jordanac Abu Musab el Zarkavi, koji se smatra ’ocem’ organizacije Islamske države, iskrcao se tamo baš u trenutku kada se Crvena armija povlačila, i ostao je sve do 1993. godine. Osamu bin Ladena, osnivača Al Kaide, saudijske tajne službe poslale su u Pešavar u Pakistanu, da podrži borbu mudžahedina. Alžirac Moktar Belmoktar, čija je organizacija Al Kaida u islamskom Magrebu (Al-Qaïda au Maghreb islamique, AQMI) nedavno napala hotel "Splendid" u Uagaduguu u Burkini Faso, takođe je išao tražiti avganistanske saveznike u Sovjetskom Savezu krajem osamdesetih; potom se borio u organizaciji GIA (Alžirci koji su imali isti životni put su se nazivali ’Afgani’), pre nego što se pridružio Al Kaidi. Oni, kao i mnogi drugi, bili su dobrodošli Zapadu onda kada su im bili potrebni za njihove strateške ciljeve. Potom su se okrenuli protiv njih. Slika koju je evropska i američka štampa stvorila o njihovim motivacijama, o njihovom religijskom ekstremizmu i o njihovoj surovosti, potpuno se promenila.
STRATEŠKI SAVEZNICI ZAPADA
Trećeg februara 1980, nekoliko nedelja nakon vojne intervencije Sovjetskog Saveza u Avganistanu. Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji američkog predsednika Džejmsa Džimija Kartera, otputovao je u Pakistan. Obraćajući se mudžahedinskim izbeglicama s druge strane granice, obećao im je: "Ona zemlja tamo je vaša. Tamo ćete se vratiti jednog dana, jer ćete pobediti. Vratićete svoje kuće i svoje džamije. Vaš cilj je pravedan. Bog je na vašoj strani."
Francuski medijski diskurs o Avganistanu ići će naruku američkim geopolitičkim ciljevima.
Obaveza intervencije
"Treba znati i treba prihvatiti da, baš kao što je to slučaj sa onima koji pružaju otpor diljem sveta, Avganistanci ne mogu pobediti ukoliko nemaju oružje, ne mogu pobediti tenkove ako nemaju puškomitraljeze, ne mogu pobediti helikoptere ako nemaju protivvazdušne rakete ’sam-7’, ne mogu pobediti sovjetsku armiju ako nemaju drugo oružje (…) ukoliko ne uspeju da ga oduzmu Crvenoj armiji, odnosno ukoliko im Zapad još jednom ne pomogne. (…) Jasno je da smo danas u situaciji koja nije previše daleko od Španskog građanskog rata. (…) U Španiji je postojala obaveza intervencije, obaveza uplitanja. (…) Verujem da danas Avganistanci nemaju nikakvu šansu da pobede ukoliko ne prihvatimo nužnost intervencije u avganistanska unutrašnja pitanja." - Bernar Anri Levi, vesti u večernjem terminu na TF1, 29. decembar 1981.
Bernar Anri Levi je sa istim žarom podržavao zapadnjačku intervenciju u Avganistanu nakon atentata 11. septembra 2001.
Kao u vreme Francuskog pokreta otpora
"Da bi se omogućilo Avganistancima da komuniciraju sa Avganistancima, isto kao što se omogućilo u vreme okupacije Francuzima da komuniciraju sa Francuzima, Komitet za ljudska prava je odlučio da pomogne avganistanskom otporu u izgradnji radiostanice na njihovoj teritoriji: slobodni Radio Kabul. Ima već godinu i po, 27. decembra 1979 (…), kako je jedna od vodećih svetskih sila izvršila invaziju na susednu zemlju, slabu i bespomoćnu. (…) Staro oružje je izvađeno iz sanduka, pištolji su izvučeni iz snopova sena. Slabo naoružan, otpor se uvećava." — Marek Halter, Le Monde, 30. jun 1981.
Ovde Marek Halter referiše na čuveni stih iz "Pesme o partizanima" (Chant des partisans), himne Francuskog pokreta otpora: "Vadite iz slame puške, mitraljeze, granate."
Borba svih žrtava totalitarizma
"Borba Avganistanaca je borba svih žrtava komunističkih i fašističkih totalitarizama." — Žan Daniel, Le Nouvel Observateur, 16. jun 1980.
"Kao u Berlinu i u Budimpešti, Crvena armija se povukla"
"’Allahu Akbar’ (Bog je velik), ’Šuravi [persijska reč za Ruse] napolje’: ovo uzvikuju muslimani i nekomunisti, stanovnici Kabula koji nisu zaboravili. U petak 22. februara čulo se kako protestuju, sa islamskom zastavom na čelu, protiv prisustva sovjetske armije koja im je nepodnošljiva. Tog jutra, baš kao ranije u istočnom Berlinu i u Budimpešti, Crvena armija se povukla. (…) Između Marksa i Alaha dijalog je izgleda nemoguć." — Žan Fransoa Le Munije, Le Point, 3. mart 1980.
Osloboditi se sovjetskog okupatora, očuvati društvo slobodnih ljudi
"Neverovatno ponosan pogled kakav bi bilo teško pronaći bilo gde u svetu i koji tačno izražava neukroćenu volju Avganistanaca da se oslobode sovjetskog okupatora, čak i ako njihova sredstva mogu izgledati bedno." — Patrik Poavr D’Arvor, vesti na Antenne 2, 8. jul 1980.
"Ono što umire u Kabulu pod sovjetskom čizmom, to je društvo slobodnih i plemenitih ljudi." — Patrik D’Planket, Le Figaro Magazine, 13. septembar 1980.
