U Rudi Šljonskoj u Šljonsku, u prostorijama Solidarnosti rudnika "Pokuj" ("Mir"), 46-godišnji Adam Kalabis, kratko podšišan i izgleda rvača, nudi nas čajem. Njegove ogromne šake su i dalje pomalo crne od uglja: pre samo pola sata, radio je 800 metara pod zemljom. "Ovde ima četiri hiljade zaposlenih, od čega su polovina rudari", objašnjava. "Ja tu radim od svoje osamnaeste godine. Počeo sam noseći džakove uglja. Sada radim na tehničkom održavanju." Ovaj div se smatra "iskorišćenim od rudnika": "Nadam se da neću završiti kao moj otac: penzionisan u 45. godini, umro godinu dana kasnije." Penzija za Kalabisa nije blizu: "Prethodna vlada je poništila dane bolovanja i dane odsustva zbog davanja krvi." Neki rudari su redovno davali krv kako bi dobili jedan dan odmora... "Liberali su čak prestali da uračunavaju vojnu obavezu momaka koji su služili u vreme komunista!"
Adam Kalabis radi za javno preduzeće KW "sedam i po sati dnevno, pet dana nedeljno, za 2.900 zlota", nešto manje od 700 evra. "Moja plata je porasla 150 zlota (34 evra) za petnaest godina. I dalje, ne žalim se. Udovica jednog mog prijatelja, poginulog u eksploziji gasa u Halembi (23 mrtva u novembru 2006), dobijala je šest meseci odštetu, i posle ništa." Steže svoje borbene šake: "U mojoj porodici, već generacijama, svi su bili rudari. Ali ja sam poslednji. Moja žena čisti javne WC-e. Njen ugovor je ’smeće-ugovor’, 800 zlota (180 evra) mesečno za puno radno vreme!" "Fleksibilne ugovore" prekarni radnici nazivaju "smeće- ugovorima" (umowy smieciowe).
"Teško je naći stalan posao", uzdiše rudar. "Eto, zato mladi beže u inostranstvo." Od ulaska države u Evropsku uniju 2004. godine, bar dva miliona Poljaka je emigriralo, pre svega u Veliku Britaniju. "Moj sin i moja ćerka sanjaju da žive u Engleskoj. Kapitalizam je dobar za one koji znaju da prave biznis, ali ne i za ostale", zaključuje Kalabis sležući ramenima. Na zidu sindikalnih prostorija okačena je raznovrsna dekoracija: zastava Solidarnosti, zatim vojna obeležja Poljske — krunisani beli orao na crvenoj pozadini, neizostavni portret pape Jovana Pavla II, potpisana fotografija lokalnog šampiona boksa i… kalendar za 2016. godinu političke stranke Pravo i pravda (Prawo i Sprawiedliwosć, PiS).
Rudar i sindikalni predstavnik Solidarnosti, Kalabis je takođe aktivista stranke koja je desno i od desnice. Istovremeno, na predsedničkim izborima u maju 2015, Solidarnost je pozvala da se glasa za kandidata PiS-a, Andžeja Dudu. Za parlamentarne izbore koji su usledili odmah nakon predsedničkih, sindikat se nije izjašnjavao ali svi su razumeli poruku. "Ja sam katolik, ali to nije razlog mog aktivizma. Pravo i pravda je jedina stranka koja nas podržava, bliski su narodu. Posle eksplozije gasa u Halembi, predsednik Kačinjski je došao da nas vidi; to me je pogodilo." S druge strane, Kalabis se gnuša liberala iz Građanske platforme (PO), stranke desnog centra koja je bila na vlasti od 2007. do 2015. Rudar kaže da je bio "šokiran" prisustvom predsednika Bronislava Komorovskog na sahrani generala Vojćeha Jaruzelskog, komunističkog predsednika republike (1981 — 1989), predsednika koji je progonio Solidarnost. I dalje nije prihvatio da vlada PO planira, bez pregovora, od januara 2015. zatvaranje rudnika: "Saznao sam o približavanju kraja mog kopa sa televizije!", ljuti se on. Uveren je u to: prethodni premijer iz redova PO Donald Tusk, koji je postao predsednik Evropskog saveta, "želi da zatvori sve rudnike, dok je PiS obećao da će ih sačuvati". "Većina kolega glasa za PiS", zaključuje.
Stranka Pravo i pravda odnela je pobedu na parlamentarnim izborima (za oba doma — Diete i Senat) 25. oktobra 2015. sa 37,6% glasova, protiv 24,1% glasova za liberale i 8,81% za populiste — Kukiz 15. Kako nisu prošle cenzus od 8%, ostale stranke nisu dobile nijednog predstavnika. Levica, podeljena između Ujedinjene levice i Zajedno [sic], delujući kao žrtva otimanja njenih socijalnih ideja od strane reakcionarne desnice, nije uspela da osvoji nijedno mesto. Nekoliko meseci ranije, u maju 2015, predsednički izbori su predvideli ovu konzervativnu plimu: odlazeći predsednik, liberal Bronislav Komorovski, pobeđen je u drugom krugu od dotada skoro nepoznatog Dude.
Uprkos našim brojnim zahtevima, nijedan funkcioner PiS-a nije prihvatio da se sastane s nama. Jedan sočni intervju ministra spoljnih poslova, Vitolda Vaščikovskog, u nemačkom tabloidu Bild (3. januara 2016) daje ipak pogled na ideologiju ove stranke: "Kao da svet mora da se razvija, prema marksističkom modelu, u jednom jedinom pravcu: pravcu mešanja kultura i rasa; ka svetu biciklista i vegetarijanaca, koji će se oslanjati samo na obnovljive izvore energije i boriti se protiv svake religije. To nije zajedničko tradicionalnim poljskim vrednostima. Upravo se suprotstavlja vrednostima koje većina Poljaka ima u srcu: tradiciji, istorijskoj svesti, ljubavi prema otadžbini, veri u Boga i normalnom porodičnom životu, porodici muškarca i žene."
Ipak, konzervativizam nije jedina motivacija glasača PiS-a. Oni se regrutuju u Poljskoj obespravljenih i prekarnih, Poljskoj koja se krije iza dobrih makroekonomskih indikatora (pogledati osnovne pokazatelje u okviru). U Poljskoj malih ljudi koji su, poput Kalabisa i njegove porodice, trpeli ultraliberalne reforme i često suočenih sa jedinim izborom između "smeće-ugovora" za 200 evra i emigracije. U Poljskoj u koju se autsorsuje proizvodnja jeftinih proizvoda velikih evropskih grupacija, posebno nemačkih. U Poljskoj penzionera sa 300 evra mesečno. Nacionalistička, klerikalna, protekcionistička i ksenofobična (pogledati okvir), stranka Pravo i pravda je znala da privuče sve razočarane ambicioznim socijalnim programom: mesečnim davanjima od 500 zlota (115 evra) za svako dete; oporezivanjem banaka i tržnih centara; minimalnom cenom rada; povratkom granice prava na starosnu penziju na 60 godina za žene i 65 za muškarce, iako su liberali želeli da je ustanove na 67 godina.
Radoslav (…)
