U vreme sednice Generalne skupštine 29. novembra 1947. godine organizacija ujedinjenih nacija (OUN) podržala je plan podele Palestine i, samim time, stvaranje Države Izrael. Ovo istorijsko glasanje bez sumnje ne bi bilo moguće bez podrške SSSR-a. Neočekivano, predstavnici cionističkog pokreta su se obratili ruskim liderima u vreme dok je nemačko-sovjetski pakt, zaključen u avgustu 1939, još bio na snazi. Inicijalni sastanak je održan nekoliko meseci pre nemačke invazije na Sovjetski Savez, juna 1941. godine. Pogrešno procenjujući brzu pobedu nacista nakon bekstva francuskih trupa, Josif Staljin je zamišljao da će se 1942. održati konferencija o miru i, u cilju učvršćivanja vlastitog političkog značaja, nadao se promeni ravnoteže snaga na evropskom kontinentu. U toj perspektivi je mandat Britanske imperije nad Palestinom bio doveden u pitanje. a Sovjetski Savez je želeo da bude deo novog dogovora.
Ambasador koji igra na sve ili ništa
Haim Vajcman, predsednik Svetske cionističke organizacije i pronicljiv posmatrač međunarodne politike, prozreo je, izgleda, Staljinove namere. Njegova neposredna briga bila je sudbina Jevreja u Poljskoj, u baltičkim zemljama i u Besarabiji (teritorija na kojoj se danas nalazi Moldavija i deo jugozapadne Ukrajine, a koju je onda pripojio Sovjetski Savez). Februara 1941. uspostavio je komunikaciju sa Ivanom Majskim, uticajnim sovjetskim ambasadorom u Londonu. Jan Mihailovič Lahovјecki, koji je uzeo ime Majski nakon revolucije iz 1905, bio je sin pravoslavne učiteljice i jevrejskog lekara, porodice koja je emigrirala iz Poljske u Rusiju. U svom dnevniku. pod datumom 3. februara 1941, piše:
Vajcman je došao da razgovara o tome da li bi Sovjetski Savez uvozio palestinske pomorandže, s obzirom na to da Palestina trenutno nema tržište na kojem bi mogla prodati proizvedene pomorandže, u zamenu za krzno? Krzno bi potom bilo lako prodati, zahvaljujući jevrejskim preduzećima u SAD.
Napomenuo sam Vajcmanu kako mu za sada ne mogu dati definitivan odgovor, ali da ću to proveriti. Ipak, rekao sam mu da palestinski Jevreji ne bi trebalo da polažu velike nade u nas: zapravo, po pravilu, mi ne uvozimo voće. Bio sam u pravu. Moskva je odbila Vajcmanov predlog, o tome sam mu pisao u pismu koje sam jutros poslao.
Tokom našeg razgovora o pomorandžama, Vajcman je govorio o palestinskim poslovima uopšte. Pomenuo je trenutnu situaciju i perspektivu svetske jevrejske dijaspore. Vajcmanov pogled na tu temu bio je veoma pesimističan. Prema njegovim proračunima, jevrejska populacija trenutno broji sedamnaest miliona ljudi na planeti. Od njih, deset do jedanaest miliona živi u relativno prihvatljivim uslovima, u svakom slučaju bez ikakve pretnje fizičkog istrebljenja. Reč je o Jevrejima koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama, u Britanskoj imperiji i u SSSR-u. (...)
"Malo-pomalo, sovjetski Jevreji se stapaju sa ruskim načinom života i u potpunosti postaju njegov deo. Sviđalo mi se to ili ne, spreman sam to da prihvatim: na kraju krajeva, sovjetski Jevreji stoje čvrsto na svojim nogama i za njih se ne brinem. Ali ne mogu da mislim bez užasavanja na sudbinu šest do sedam miliona Jevreja koji žive u centralnoj Evropi — u Nemačkoj, u Austriji, u Čehoslovačkoj, na Balkanu i iznad svega u Poljskoj. Šta će biti sa njima? Kuda će oni otići?’
"Vajcman je glasno uzdahnuo pre nego što je nastavio: ’Ako Nemačka dobije rat, oni će svi nestati. Ipak, ne verujem da će Nemci pobediti. Ali, čak i ako Engleska dobije rat, šta će se onda desiti?’
"U tom trenutku je počeo da mi otkriva svoje strahove. Englezi — pogotovo kolonijalni administratori — ne vole Jevreje. To je posebno slučaj u Palestini, koju istovremeno naseljavaju i Jevreji i Arapi. Tamo britanski ’visoki poverenici’ očigledno preferiraju Arape u odnosu na Jevreje. (...)
Istina je da palestinski Arapi spadaju u onu vrstu zamoraca na kakve su administratori navikli, a Jevreji ih dovode do očajanja. Uvek pokazuju nezadovoljstvo, postavljaju pitanja, zahtevaju odgovore — a ponekad nije lako dati odgovore. Onda administrator počinje da gubi nerve i da posmatra Jevreje kao smetnju. Administrator stalno ima osećaj da ga Jevrej posmatra i misli: ’Misliš da si pametan? Možda sam ja dvaput pametniji od tebe.’ Za administratora nije delotvorno da se stalno okreće protiv Jevreja i stoga on počinje da slavi Arape. Sa njima je drugačije: ne traže nemoguće i ne gnjave nikoga. (…)
