Revolucije manje liče na beskonačne stepenice a više na talase koji se prelamaju na obali. One stoje, napreduju, deluju zaustavljeno u svom kretanju, potom padaju pre nego što se ponovo izdignu. Koraci ovog trajnog pokreta zavise od narodne mobilizacije koja će odrediti budućnost našeg kontinenta. Progresivne snage našle su se suočene sa različitim pritiscima, koji će proći. Izdvojiću ovde narednih sedam.
Prvi se tiče demokratije. Ona je u našoj političkoj porodici dugo bivala viđena kao neobični most između modernog društva i socijalizma. Latinoamerička levica je dokazala da ovaj pogled nije ispravan: ne samo da nam je demokratija dala metod nego i suštinski okvir za socijalnu transformaciju. Regionalni revolucionarni procesi u poslednjih nekoliko godina uzeli su maha zahvaljujući osnaživanju autonomnog organizovanja društvenih potencijala, putem promocije učešća i ulaganja u poslove zajednice. To nije slučajnost.
Ovakva zamisao demokratije, koja je u samom srcu revolucije, zahteva pak njeno ponovno promišljanje. Ne radi se prosto o fosilu koji nam je stigao sa Severa. Ne! Demokratija koju smo mi u Latinskoj Americi osmislili došla je od plebsa, to je demokratija sa ulica. Konačno, pravi socijalizam obeležen je potpunom radikalizacijom demokratije: na radnim mestima, u izvršnoj vlasti i u skupštini, kao i u svakodnevnom životu. U nedostatku takvog procesa, svaka borba za promenu sveta, putem izbornih kutija ili putem oružja, samo oscilira između reformizma i oportunizma.
Još jedno pitanje, staro kao levica: da li treba da preuzmemo vlast ili da izgradimo novu umesto prethodne? Mi iz "stare škole" oduvek smo verovali da je naš cilj osvajanje moći, ponekad zaboravljajući da je svaka država, koliko god bila demokratska, osnovana kao monopol nad zajedničkim i opštim. Drugim rečima, osvojiti ovu moć takvu kakva je postavljena značilo bi zameniti je drugom vrstom birokratije.
Da li bi onda trebalo da se odreknemo takvih pretenzija? Neki su branili takvu ideju. Zatvorili su se unutar malih zajednica u nameri da izgrade socijalizam na manjem nivou. Posvetili su se borbi protiv brze hrane i razvili su nekomercijalne krugove razmene, zasnovane na trampi, itd. Ali zaboravili su na jednu stvar: to što ne preuzimate moć ne znači da je ona nestala. Ona nastavlja da postoji, monopolizovana od strane oligarhije svakog dana. Poteškoća se na teorijskom planu sastoji u tome što država ne postoji samo u materijalnom obliku. Njen život odvija se kroz niz institucija, vrednosnih pravila, procedura. No ona takođe uslovljava i odnose među ljudima i upravlja načinom na koji svi mi zajedno gledamo na sve ono što nas povezuje: puteve, obrazovanje, trgovinu, zdravstvo, kao i logička i moralna razmatranja. Ukoliko država organizuje pravila po kojima vodimo svoje živote i zbog kojih se osećamo kao pripadnici jedne istorijske zajednice iako živimo kilometrima udaljeni jedni od drugih, onda naravno da je moramo preuzeti! Kako bi se drukčije revolucionarna levica mogla organizovati bez takvog sredstva? Ovo međutim ne znači da je treba tek tako preuzeti. Moramo je transformisati i demokratizovati sistem odlučivanja. U suprotnom, levica će stvoriti novu elitu koja će reprodukovati ponašanje prethodne.
Treće pitanje tiče se borbe za hegemoniju, shvaćenu kao intelektualnu, moralnu, etičku i organizacionu logiku određenog društvenog bloka u ostatku društva. (…)
