Zloupotreba pojma "diplomatija" nigde se ne ogleda tako pogubno kao u izrazu "tajna diplomatija". Ako se pod "diplomatijom" podrazumeva "spoljna politika", onda rado priznajem da ona nikada ne bi trebalo da bude tajna, isto kao što ni u jednoj demokratiji ne bi trebalo biti tajnih dogovora, koji nisu objavljeni, o kojima se nije raspravljalo u skupštini i koje nije ratifikovala većina poslanika. Ali ako se pod "diplomatijom" podrazumeva "pregovaranje", onda tvrdim da proces pregovaranja uvek mora biti poverljivog karaktera. Kada je predsednik Vilson objavio svoju nameru da ustanovi "javno pregovarane javne dogovore", bio je u potpunosti u pravu u svom stavu da je sistem tajnih dogovora loš i pogrešan; ali kada je pomislio da se i sami pregovori mogu voditi javno, založio se za nešto čega se on sam prvi morao odreći. Nijedni pregovori ne bi bili uspešni ako bi se sve njihove faze odvijale kroz javnu diskusiju. Razlozi su očigledni.
Diplomatske pregovore obavljaju predstavnici više međusobno različitih suverenih država. Cilj pregovaranja je da se pronađe kompromis između međusobno suprotstavljenih interesa ovih zemalja, kompromis koji je u celosti istovremeno prihvatljiv i logičan za sve zainteresovane strane. No, kada bi se ovi pregovori vodili u javnosti, nijedan državnik ne bi mogao da napravi bilo kakav ustupak iz straha da ne izazove osude u svojoj zemlji i da ga parlament ne odbaci. Drugim rečima, svi diplomatski dogovori bi trebalo da budu sagledavani kao celina. Ukoliko je dogovor realističan, razumni ljudi iz svih država će shvatiti da, iako su pregovarači bili prinuđeni da naprave ustupke po jednom pitanju, u nekoj drugoj stavki su pak ostvarili uspeh. Ali ukoliko se uzastopne pregovaračke faze objavljuju iz sata u sat i iz dana u dan, javnost svake zemlje će prosuđivati pregovore ne u njihovoj celosti, nego kao niz detalja, iz čega proizilaze ozbiljne posledice.
Dakle, princip po kojem politika ne bi nikad trebalo da bude tajna, dok su pregovori poverljivi, predstavlja samu (…)
