Vanson Bolore je silovito preuzeo kontrolu nad kablovskim TV kanalom Canal Plus, izazivajući tokom 2015. brojne ogorčene reakcije. Mlakost mera koje je tada preduzeo ministar kulture (kao što su povelje i etički komiteti, uredba o „uzbunjivačima“ itd) nas je samo podsetila da oslobađanje medija od uticaja novca nije deo ciljeva aktuelne Vlade. Ova uobičajena pasivnost je doprinela tome da se skoro zaboravi kako političke formacije koje pretenduju na to da su leve nisu uvek tako lako odustajale od borbe za preuzimanjem vlasti nad sredstvima informisanja.
Decenijama nakon Francuske revolucije štampa je igrala suštinsku ulogu u razvoju različitih socijalističkih škola, uprkos upornom opstojanju drakonskih zakona. Ipak, pored straha od kontrole vlasti, progresivni mislioci i aktivisti su sve više strahovali od ekonomske monopolizacije medija od strane buržoazije. Od 1844. socijalista Luj Blan upozoravao je da će masivno finansiranje novina putem reklama, koje je 1836. inaugurisao osnivač novina La Presse Emil Žirardan, od novinarstva napraviti „glasnogovornika špekulacije“. Četiri godine kasnije, ektremno-levi poslanik Felisite de Lamene je iskusio drugačiji oblik ekonomske cenzure, u razdoblju nakon masakra pobunjenika iz juna 1848. od strane nove republikanske vlade (koja je pak na početku revolucije proklamovala slobodu štampe). Ne uspevši da plati novi depozit koji je vlada zahtevala (a u slučaju spora bi mu bila oduzeta velika suma), njegove novine Le Peuple constituant su morale prestati da izlaze. „Ućutite siromašni!“, napisao je u poslednjem broju od 11. jula. Kapitalistička klasa, kaja je već upravljala državom, nastavila je da širi svoju kontrolu nad medijima i treba je u tome sprečiti: to je postao kredo revolucionarnih krugova u drugoj polovini stoleća.
Više od kontra-informacija
Borba protiv režimskih novina je dostigla svoj vrhunac tokom Pariske Komune. Prostorije novina Figaro i Gaulois, dva amblematska naslova desničarske štampe, su okupirane 19. marta 1871. i komunarni listovi poput Le Cri du peuple Žila Vala se počinju umnožavati. Iako je prvi put zagarantovana sloboda štampe, radikalizacija konflikta je prisilila vlast Komune na zabranu dvadesetak neprijateljskih novina, a potom, od meseca maja, i na proširenje ove mere na svu novu štampu. Versajsko kažnjavanje pobunjenika tokom ’krvave nedelje’ posebno je oduševljavalo redakcije koje nisu prestajale da oštro napadaju buntovnike. „Dok su vojnici pucali, konzervativna štampa ih je prikazivala kao žrtve“, govorio je republikanski radikal Kamij Peleton. Nakon olovnog tereta koji se sručio na opozicionu štampu u godinama nakon Komune, 29. jula 1881. je, u kontekstu euforičnog konsenzusa, usvojen zakon koji je skoro u potpunosti oslobodio štampu državne kontrole. Međutim, ubrzo su se mogli čuti glasovi koji su isticali opasnosti liberalizacije trgovine informacijama. Počev od 1897, Žan Žores (rodonačelnik francuskog socijalizma, prim.prev.) je procenjivao kako „nije moguće regulisati i ’moralizovati’ štampu“. „Sa rastućom kompleksnošću svojih sredstava“, procenjuje on, „novinska industrija je ušla u period velike industrije. Stoga, da bi opstala treba veliki kapital, odnosno kapital onih koji njime raspolažu.“ Novine „nisu ništa više do oruđa u rukama kapitala i čini se krajnje uzaludno, priznajem, tražiti suptilnu kombinaciju kojom će se kapitalizam pokušavati smestiti u kategoriju ’moralnosti’. Radi se o potpuno drugačijim kategorijama.“ Ideja da novine, po pravilu, služe interesima buržoazije koja ih poseduje, postaje široko rasprostranjena. Umnožavaju se oštre (…)
