Utvara kruži globalizovanom poljoprivredom. U pitanju je utvara ukusa. Zakoni, norme, direktive, pravila i ograničenja sačinjavaju instrumente nadgledanja i kažnjavanja koji su uspostavljeni od strane divova poljoprivrednog biznisa i imaju za cilj da ga iskorene. To nas podstiče da se setimo Hakslijevog vrlog Novog Sveta jer smo sve više okruženi svetom u kom se sanja o farmama sa 1000 krava ili 850 000 pilića: „Šekspir je zabranjen jer je star. Ovde se ne koriste stare stvari. – Čak ni ako su lepe? – Posebno ne, ako su lepe. Lepota privlači, a mi ne želimo da nas privlače stare stvari. Želimo da se vole nove stvari.“ Zaljubljenici u biotehnologiju su sumnjičavi kada je reč o proizvodima koji imaju ukus. Nije potrebno da nam to izričito naglase, a da bismo shvatili kako je nepoželjno biti zainteresovan za zanatsku proizvodnju. Trebalo bi da volimo samo ono što je industrijsko. Izabel Saporta radi na jednoj studiji katastrofe koja joj nije donela mnogo prijatelja. Isto kao što to nije bio slučaj sa Vino Biznisom koji je objavljen u izdanju Alban Mišela 2014. Autori su tada bili izloženi velikim pritiscima, ucenama pa čak i sudskim tužbama. Bilo da se radi o vinu, mleku ili mesu, multinacionalne kompanije znaju da rat protiv ukusa mora da uključi ’manipulaciju simbolima’, kako je to opisao Džeremi Rifkin. Reč je o advokatima, lobistima, pregovaračima i novinarima. Šefovi velikih kompanija koji sebi obezbeđuju dobar bordo (crveno vino, prim.prev.) ili šampanjac, ponekad vole da se igraju pecaroša ili lovaca. Ipak, oni nikada ne gube vreme „da se nasalađuju sa Titrom“. kada im se neki od seljaka suprotstavi. U tim slučajevima oni odmah zovu advokate.
Proces koji Saporta opisuje u „Ostavite nas na miru!“ je proces razbijanja. Borci za hiperintenzivnu i hiperintegrisanu poljoprivredu ne podržavaju proizvođače usoljene jagnjetine, specijalnih vrsta pačetine, crne prasetine iz Bigore ili vina bez sintetičkih dodataka. Istaživački rad poput (…)
