Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Kako je Nemačka postala evropski div

JPEG - 5.2 Mio
Nikola Korać – „Nemačka hegemonija“

Nemačka duguje svoju evropsku hegemoniju kombinaciji dvaju elemenata: Evropskoj i monetarnoj uniji (EMU) i krizi iz 2008. Nemačka nije ta koja je htela evro. Od 1970-ih, njen industrijski izvoz je bio savršeno prilagođen permanentnim devalvacijama moneta njenih evropskih partnera, što joj je omogućilo da se dobro pozicionira na zajendičkom tržištu. Francuska je bila ta koja je primarno želela jedinstvenu valutu: prvo, kako bi okončala ponižavanje kojem je bila izložena zbog nekoliko uzastopnih devalvacija franka u odnosu na nemačku marku, a zatim, posle 1989, nadajući se da će integrisati, pod istim krovom, ujedinjenu Nemačka u ujedinjenoj Evropi.

Evro je, u samoj svojoj koncepciji, kontradiktorana pojava. Francuska i druge evropske zemlje, poput Italije, teško su podnosile da idu u korak sa monetarnim sistemom, rigorozno nametnutim od strane Bundesbanke, koja je poslovala kao de facto centralna banka Evrope. Sa stvaranjem prave Evropske centralne banke (ECB), ove dve zemlje su se nadale da će povratiti deo svog monetarnog suvereniteta: kroz popuštanje monetarne politike i raskid sa opsesijom o stabilnosti kao sredstvom za postizanje političkih ciljeva. Istovremeno, predsednik Fransoa Miteran i njegov ministar finansija, Žak Delor, ali i Banka Italije, želeli su čvršći monetarni sistem kako bi zadali težak udarac svojim komunističkim partijama i njihovim sindikatima. Čineći praktično nemogućim spoljne devalvacije, oni ni na taj način prisilili levičare da se odreknu svojih političkih i ekonomskih ambicija.

U Nemačkoj, Bundesbanka i privredni sektor – potčinjeni ordoliberalima i protivnicima kejnzijanizma – bili su apsolutno protiv monetarne unije, strahujući da ona može dovesti u pitanje „kulturu stabilnosti“ u zemlji. I sam Helmut Kol je želeo da se prvo etablira politička unija, pa tek onda jedinstvena valuta. Ali kako njeni evropski partneri to nisu videli na taj način, a i da ne ugrozi ujedinjenje Nemačke, kancelar nevoljno (…)

Obim celog teksta : 907 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Volfgang Strik

je direktor instituta Max-Planck za istraživanje društva u Kelnu, autor knjiga Du temps acheté. La crise sans cesse ajournée du capitalisme démocratique, Gallimard, Paris, 2014.
PREVOD: Ivana Srećković

Podeli ovaj tekst