Prošlo je nekoliko dana od kada sam se našao ispred slike veličine dva sa dva metra. Slike raja. Nakon trenutka skamenjenosti, došao sam do daha i ušao unutra.
Ispričaću vam šta je ovome prethodilo. Išao sam u posetu prijatelju, slikaru, u njegov studio. Poznajemo se već trideset godina. On je češkog porekla i ime mu je Rostja. Živi u kompleksu zgrada u pariskim predgrađima. Mesto gde živi i studio u jednoj od tih zgrada pripada opštini. Plaća nisku kiriju. Radionica mu je prostor od trideset kvadratnih metara, otprilike šest metara visoka, sa svetlarnikom. Njegova supruga i on spavaju u nekoj vrsti mezanina sa pogledom na radionicu.
Želeo sam da vidim njegove poslednje slike. Ušavši u studio, imao sam osećaj da sam se našao u vešernici. Platna i ogromni listovi od debelog papira stajali su naslagani uz četiri zida, uz naslikane strane okrenute prema zidovima. Druge slike, okrenute ka zemlji, prekrivale su tlo. Nema šanse da budu pomerene. Seo sam na stolicu u blizini vrata.
Rostja bosonog hoda po listovima naboranih papira, postavljenih ih jedan do drugog po podu, i tražeći nešto da mi pokaže. Pronašavši sliku na papiru višem od njega i širem od raspona njegovih raširenih ruku, traži od mene da mu dodam heftalicu koja se nalazi ispod moje stolice i prikucava pozadinu lista platna za ram, naslonjen na zid. Slika je deo serije na kojoj radi poslednjih deset godina. Gledam u nju.
Zarad vizualizacije perspektiva sadržanih u ovoj seriji, zamislite helikopter koji nisko nadleće neko predgrađe, favelu ili predeo gde građevine imaju između četiri i šest spratova, pokrivajući površinu od nekoliko kilometara, uz ulične paterne koji su nekada pravi i regularni, a nekada nestalni, uz talase polja i delova sa gradilištima. Rostja slika iz vazdušne perspektive.
Upetljana u pravougaone zgrade i redove njihovih kvadratnih prozora, nalaze se slova alfabeta. Ona ne sačinjavaju reči; ona su akronimi nepoznatih sila. Neka se nalaze u visini tla, neka su (…)
