Posle rata, Savezna Republika Nemačka nikada nije imala nameru da upravlja Evropom. Svi njeni politički zvaničnici, kojoj god struji pripadali, mislili su da njihova zemlja ima fundamentalni problem sa susednim zemljama: bila je prevelika da izazove ljubav, a premala da proizvede strah. Zato je trebalo integrisati je u širi evropski entitet kojim bi upravljala zajedno sa drugim nacijama, poput Francuske. Sve dok je Nemačka imala siguran pristup inostranom tržištu, i mogla da obezbedi izvor sirovina kao i izvoz proizvedene robe, nije joj bilo toliko stalo da dobije svoje mesto na međunarodnoj sceni. Integritet evropskog „gnezda“ postao je značajan prvo u očima Helmuta Kola (1982 -1998) koji se trudio da, svaki put kada bi došlo do previranja među partnerima, obezbedi sva potrebna sredstva kako bi se obezbedio spas evropskog jedistva ili bar njegov privid.
Vlada Angele Merkel danas bi trebalo da se suoči sa jednom posve drugačijom situacijom. Sedam godina od početka finansijske krize kojoj se još uvek ne vidi kraj, sve zemlje Evrope okreću se ka Nemačkoj kako bi ona našla rešenje, obično očekujući rešenje na Kolov način. No, sadašnji problemi su previše teški da bi ih Nemačka rešila bez konfrotacije. Razlika između Angele Merkel i njenog prethodnika nije samo u tome što ona želi da postane nova Führerin Evrope. Stvar je u tome što je epoha na to obavezuje. Želela ona to ili ne, mora istupiti iza kulisa, da bi se ispred zavese brinula o evropskoj sceni.
Izazovi su veliki. Na evropskom planu, integracija se pretvorila u ekonomsku i političku katastrofu. Nemačka, koja je postala prilično važan igrač da bi bismo je optužili za sve najgore, ostaje previše mala da bi ponudila rešenje.
U Evropi, godine koje su sledile posle monetarne krize donele su Nemačkoj situaciju da je izgubila simpatije koje je kos susednih zemalja stekla u posleratnim godinama. U zemljama Mediterana i, u određenoj meri, u Francuskoj, Nemačku nije bila toliko omražena još od 1945. Da ne govorimo o karikaturama koje prikazuju političare obučene u uniforme Trećeg rajha sa svastikama. Za kandidate levice kao i desnice, najsigurniji način da osvoje izbore je da razrade kampanju protiv Nemačke i njene kancelarke.
U Južnoj Evropi, na usvajanje „kvantitativnog ublažavanja“ od strane Centralne evropske banke, aplaudiralo se kao na pobedu nad Berlinom. U Italiji, Mario Dragi, bivši kadar Goldman Saksa i vatreni branilac neoliberalizma, hvaljen je kao nacionalni heroj jer je u više navrata „uvaljao Nemce u brašno“. Nacionalizam se ponovo pojavljuje u celoj Europi, pa i u Nemačkoj, koja je do nedavno bila najmanje nacionalistička od svih zemalja. Spoljnja politika zemalja Južne Evrope sada se svodi na pokušaje da izvuče ustupke od Nemačke u ime nacionalnog interesa, „evropske solidarnosti“, pa čak i celog čovečanstva. Niko ne zna koliko dugo će trajati vidanje rana uzrokovanih od strane Evropske unije u odnosima između Nemačke i zemalja kao što su Italija i Grčka.
Istorijskom ironijom koja nikako nije mogla da izmakne kancelarki, Ekonomska i monetarna Unija (EMU), koja je trebala definitivno konsolidovati evropsko jedinstvo. sada rizikuje da se rasparča. Nemački političari počinju da shvataju da se konflikt ne odnosi na „spasavanje“ grčke države ili francuskih banaka (i nemačkih), te da vešta hirurška operacija u obliku novog „plana pomoći“ neće oživeti jedinstvo EU. Naprotiv: aukob leži u samoj strukturi u evrozone koja okuplja različita društva, sa izrazito različitim institucijama, praksama, kulturama, kao i razlikama koje se ogledaju u različitim društvenim ugovorima koji regulišu odnose između modernog kapitalizma i društva. Ovim različitim političkim ekonomijama odgovaraju različiti monetarni režimi.
Šematski kazano, zemlje Mediterana su razvile model kapitalizma u kojem se rast temelji prvenstveno na domaćoj potražnji. Ako je potrebno, rast se stimuliše zahvaljujući inflaciji državnih deficita i uz pomoć moćnih sindikata koji garantuju sigurnost zaposlenja, posebno u javnom sektoru. Inflacija omogućuje državama lakše pozajmice koje vode do devalvacije dugova. Ove zemlje takođe imaju razvijeni javni ili polu javni bankarski sistem. Svi ovi zajedno kombinovani elementi pružaju u teoriji relativni sklad između interesa radnika i poslodavaca, posebno u malim firmama koje prodaju svoje proizvode na domaćem tržištu. Ipak, socijalni mir dolazi po cenu nedostatka konkurentnosti na međunarodnom nivou, a deficit se mora kompenzovati s vremena na vreme devalvacijom nacionalne valute prema stranim izvoznicima. Ova politika ima svakako za uslov monetarnu suverenost.
Privrede severne Evrope, i pre svega Nemačke, funkcionišu na drugačiji način. Dok duguju rast njihovog uspeha stranim tržištima, oni su protiv inflacije. Ovo se odnosi i na radnike i sindikate, posebno danas, kao bilo koje povećanja troškova može dovesti do izmeštanja firmi. Ekonomiji ove vrste nije stalo do toga da brine da li će moći izvesti devalvaciju. Dok su mediteranske zemlje – uključujući, u izvesnoj meri i Francusku – imale koristi u prošlosti od monetarne fleksibilnosti, zemlje poput Nemačke su dobro pozicionirane na čvrstoj monetarnoj politici. Zato one nisu naklonjene politici dugova, čak i ako, zbog niskog nivoa duga, uopšteno mogu dobiti kredite po niskoj kamatnoj stopi. S obzirom da se odriču monetarne fleksibilnosti, one sve rade kako bi se izbegao rizik od pucanja balona na tržištima kapitala. Konačno, takva politika ide u prilog štedišama kojih je mnogo. Izreka „Erst sparen, dann Kaufen“ („Prvo štedi, onda kupi“) sumira tradicionalno podrstrekivan stav od strane političkih i ekonomskih institucija u Nemačkoj.
Jedinstveni monetarni režim ne (…)