Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ISTRGNUTI MEDIJE OD UTICAJA NOVCA I DRŽAVE

Projekat za slobodnu štampu

Teturanje francuske štampe potvrđuje potrebu za radikalno drugačijim modelom njenog organizovanja. Od čega bi se taj model sastojao? Proizvoditi kvalitetne informacije izuzete od zakonitosti tržišta i pritisaka vlasti, kako u digitalnoj tako i u štampanoj sferi, osmisliti pouzdan i pravedan model finansiranja. Na opšte iznenađenje, sav alat potreban za uspostavljanje takvog sistema stoji nam pred nosom

Nekada su skorojevići željni bolje integracije u dobro društvo kupovali konje, oldtajmere ili vile u Kaburu. Danas, da bi učvrstili svoj status, kupuju novinske kuće. Bernar Arno i Fransoa Pinjo, koji se nalaze na drugom i trećem mestu liste najbogatijih Francuza, odavno su kupili svoje – Les Echos i Le Point. Njima su se pridružile i pridošlice, Havijer Njel i Patrik Drai, industrijalci iz oblasti telekomunikacija, većinski vlasnici Mondea (2010) i Libérationa (2014). Kao investitori i filantropi, oni su svoje magisterijume otpočeli drastičnim rezanjem troškova. Paradoks je u tome što tehničkih i intelektualnih resursa potrebnih za proizvodnju i širenje kvalitetnih informacija ima u izobilju; ipak, uz retka odstupanja, štampani i digitalni mediji teturaju se, nesposobni da zaustave srozavanje svog sadržaja i stabilizuju svoje ekonomske osnove.

Zadržimo li se na protekle tri decenije, uočićemo gotovo identičan sled. Jedan list, ili novinska kuća, pogođeni padom prodaje ili smanjenjem prihoda od reklamnog prostora, daju se u potragu za kapitalom; pojavljuje se investitor sa svojim socijalnim programom i planom smanjenja redakcijskih izdataka; list se ponovo pokreće na bazi veće zavisnosti od novog finansijskog izvora. „Dovoljno se razumemo u kapitalizam da smo svesni toga da nema odvajanja kontrole i vlasništva“, objasnili su urednici Wall Street Journala (1. avgust 2007) nakon što je medijski magnat Rupert Merdok preuzeo kontrolu nad ovim poslovnim dnevnim listom. Ta rutina teče sve do naredne krize.

Libération je 1995. godine preuzeo Žerom Sejdu, 2005. Edvard Rotšild, a potom Bruno Ledu i za njim Drai 2013–2014, poput dodavanja vrućim krompirom – iako kolumne ovog lista pre podsećaju na smlačeni pire. U Mondeu je restrukturiranje kapitala uhvatilo skoro pa petogodišnji ritam: 1985, 1991, 1995, 1998, 2004, 2010. U samo jednoj deceniji, Les Echos, Le Figaro, L’Express, Marianne, Le Nouvel Observateur i niz drugih regionalnih dnevnih listova i nedeljnika zaplovili su prema istom horizontu, odnosno istoj iluziji: kupiti još malo vremena, po cenu novog vlasnika. Za La Tribune i France-Soir zavesa je pala.

Mešanom modelu ističe rok

Ako je verovati na reč istaknutim medijskim analitičarima, ova zlokobna repeticija oslanja se na dva faktora. Prvi je čvrst stisak Novinskog sindikata, koji će uzrokovati neprijatnosti sve dok radnici u štamparijama i distribuciji ne budu imali direktorske plate. Drugi vuče korenje iz neposrednog posleratnog razdoblja i čuvenih propisa iz 1944. godine: vlasnik dnevnog lista opšteg i političkog informisanja nema pravo da poseduje još jedan list iz iste kategorije. Drugim rečima, država je zabranila koncentraciju ideološki i politički najosetljivije štampe. Ovu meru, usklađenu s preporukama Nacionalnog saveta otpora, prekršile su ličnosti poput Roberta Ersana, koji je milionima stečenim u industriji časopisa – na koju se ovi propisi nisu odnosili – pokupovao regionalne dnevne listove i izgradio imperiju. Među drugim negativnim posledicama, iznose protivnici državne regulacije, ovakve zakonske odredbe dovele bi do strukturnog manjka finansija za francusku štampu. Samim tim, časopisi bi patili od nedostatka medijskih grupa – poput „Springera“ ili „Ringiera“ u Nemačkoj, „Pirsona“ u UK, ili Merdokove „Njuz korporejšn“ – sposobnih da apsorbuju ekonomske šokove. Takav propust otvorio bi vrata igračima-amaterima koji bi proizvodili listove koji bi im služili ne kao aktiva, već kao poluga za vršenje uticaja. Ni proizvode Merdokove kontrolisane štampe, ni restrukturiranje nemačkog medijskog kapitalizma nisu ubedili rukovodioce francuske štampe: svaka od poteškoća s kojima se suočavaju, smatraju oni, zahteva zasebno finansijsko rešenje. Koga uopšte zanima sudbina konkurencije, ako već uspemo da na neko vreme povratimo sopstvene fondove. S usponom digitalne sfere i presušivanjem reklamnih izvora prihoda, teško je pobeći od onoga što je očigledno: pravi problem ne ispostavlja se na nivou nekog zasebnog lista, već celokupne proizvodnje informacija; njegov uzrok nije u nedostatku finansija, već upravo u ograničenjima koja nameće sama kapitalizacija.

Za ovo slepilo zaslužna je ambivalencija duga dva veka: informacija se smatra javnim dobrom, ali onim koje se proizvodi kao roba. Kao nužna podloga za formiranje bilo kakvog političkog stava, ona doprinosi kovanju slobodnog duha, kolektivne imaginacije, mobilisanju društvenih grupa. Ona je oružje u rukama svih. Budući da nijedno emancipovano društvo ne može bez nje, Ustavotvorna skupština je 1789. godine proglasila da je „[s]lobodno iznošenje misli i mišljenja… jedno od najdragocenijih prava čoveka“ i da „svaki građanin može govoriti, pisati i štampati slobodno“. Avaj, zakonodavstvo, uvek zadovoljnije poezijom ideja nego prozom svakodnevice, nije osveštalo i mere za sprovođenje ove svoje ambicije. Istraživanje, korigovanje, prelom, skladištenje, ilustrovanje, pripremanje, rukovođenje i, kad je reč o štampanim medijima, proizvodnja i distribucija, sve to košta. Eto na koji način se „univerzalno“ pravo čoveka da „širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice“ pretvara u privilegiju – u polugu industrijalaca dovoljno bogatih da sebi priušte velika sredstva informisanja. Vremenom se ovaj dvostruki karakter, u idealnom slučaju kolektivni a u konkretnom trgovački, sedimentisao kao jedan vid tenzije između tržišta i države. Prvo proizvodi i distribuira; ali njegova logika nadmetanja za što širom publikom vuče kvalitet ka dnu. Druga reguliše, s revnosnom lakoćom, i subvencioniše, ali sve, bez razlike: za ovaj sektor godišnje se izdvaja 1.6 milijardi evra. U slučaju časopisa političkog i opšteg informisanja, subvencije iznose 19% njihovog ukupnog obrta. Istrajnost ove ogromne, ali pasivne, javne pomoći izraz je implicitnog priznanja ponižavajućeg stanja koje ne odstupa od opšteg pravila: ništa više nego obrazovanje ili zdravstvo, ni kvalitet informisanja ne može rasti pod šibom ponude i potražnje. Okrenutom od opšteg interesa prema komercijalnim konglomeratima, ovom mešanom modelu ističe rok trajanja.

Na kojim ekonomskim osnovama graditi novi sistem koji će voditi računa o minimalnim kriterijumima koje nam nameću istorijske lekcije, informisanje osmišljeno kao javno dobro koje uspeva da istovremeno izbegne i ekonomska ograničenja i političke pritiske države? Ovo pitanje već dugo vremena pobuđuje maštu: nacionalizacija infrastrukture kakvu je 1928. godine predlagao Leon Blum (vidi „Hoće li se Vals osmeliti“), osnivanje neprofitnih novinskih kuća kakve su 1970-ih predlagala udruženja novinara. uspostavljanje nacionalnog fonda. Nasuprot ovim sanjarima, u vreme dok digitalni udar sistem gura ka tački pucanja, vlade jedna za drugom suzbijaju svoju odvažnost na račun krpljenja.

Paradoksalno, osmišljavanje novih i održivih temelja štampanih medija od opšteg interesa ne zahteva nadljudsku imaginaciju. Uspostavljanje ovog okvira omogućavaju tri elementa. Prvi se sastoji iz uvođenja radikalne razlike između informativnih medija koji teže vođenju javne rasprave i štampe namenjene razonodi. Iako obe vrste štampe polažu pravo na podjednako dostojanstvo, jedino prva igra ključnu ulogu u ostvarivanju svih pitanja od javnog značaja, što (...)

Obim celog teksta : 3 446 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Pjer Ramber

PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst