Venecuela, Rusija, Azerbejdžan, Alžir, Nigerija… Brojne zemlje koje izvoze naftu na pad cene barela odgovorile su rezanjem socijalnih davanja finansiranih njenim izvozom, rizikujući da dovedu do društvenih nemira. Iako su cene tokom godine ponovo počele da rastu, slabe su šanse da će sustići prag od 100 dolara (92 evra) iz prve polovine 2014. godine. Efekti pada cena mogli bi bti osetni još nekoliko godina.
Da bismo razumeli opseg ovog udarnog talasa, ne smemo zaboraviti na ključnu ulogu nafte u globalnoj ekonomiji, kao i na važnost visokih cena za postojanost preduzetničkih i političkih struktura koje podupiru tržište ugljovodonika. Nafta je najprofitabilnija legalna roba na međunarodnom tržištu i osnovni izvor prihoda desetine zemalja. Kada cene rastu, kao u razdoblju 2010–2014, naftne kompanije ubiraju ogromne profite koje delom reinvestiraju u nove infrastrukture i tehnologije koje im omogućavaju dalji rast proizvodnje. Vlade zemalja proizvođača, sa svoje strane, koriste ove pogodnosti kako bi finansirale velike javne radove i druge programe za poboljšanje uslova života stanovništva. Kada cene padaju, pak, preduzeća zamrzavaju investicije, na štetu buduće proizvodnje, a vlade svom stanovništvu stežu kaiš, dovodeći u opasnost sopstveni opstanak.
Kriza je počela na leto 2014. godine, nakon što je cena brenta – referentna sirova nafta na svetskim tržištima – ušla u period dugog i istrajnog pada. Devetnaestog juna jedan barel koštao je 115 dolara, da bi početkom septembra pala na 90, a potom početkom novembra na 80 dolara. Nuđena su mnoga objašnjenja, ali na kraju se sva svode na prostu aritmetiku ponude i potražnje.
Mahnita eksploatacija nafte iz škriljaca uljanog peska u Severnoj Americi doprinosi količini barela na tržištu, dok se za to vreme potražnja anemične globalne ekonomije usporava. Dok se Sjedinjene Države dave u talasima vađenja nafte iz domaćeg terena, velike bliskoistočne zemlje proizvođači oborile su cene kako bi uzele tržišni udeo u Aziji, što je samo doprinelo opštem padu cena.
Suočeni s tom situacijom, mnogi posmatrači pretpostavili su da će se Saudijska Arabija i njeni saveznici unutar Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) saglasiti sa smanjenjem sopstvenih proizvodnih kvota kako bi cene opet porasle, što su u prošlosti više puta činile. Ipak, ovog puta Saudijci su odbili da zavrnu slavinu, strahujući da će na taj način dati prednost onim proizvođačima koji nisu članovi njihove organizacije, poput Rusije, Kanade i Sjedinjenih Država. Na presudnom samitu održanom 27. novembra 2014, OPEK je odlučio da ostane pri svojim kvotama. A cene su nastavile slobodan pad.
Ovaj iznenadni pad predstavlja ozbiljnu pretnju profitima i budućim ambicijama naftnih kompanija – posebno onih sa investicijama u skupocene projekte naftne eksploatacije iz Severnog ledenog okeana, pučine, peska i škriljaca. Znajući da većina ovih programa ne može da račina na profitabilnost veću od 70 do 80 dolara po barelu, ili jače, nastavak pada do ispod 50 dolara vodi ih pravo u bankrot. Mnoge kompanije su, sluteći katastrofu, momentalno srezale broj osoblja i svojih projekata.
Krajem 2014, većina njihovih rukovodilaca i dalje je predviđala skoro okončanje prezasićenosti naftom i ekonomski oporavak Evrope i Kine, što bi podstaklo potražnju i rast cena. Veoma brzo su se razočarali: američki proizvođači nafte iz škriljaca uspešno su smanjili operativne troškove i smelo nastavili da zatrpavaju tržišta, dok se ekonomsko usporavanje Kine zapravo pogoršalo. Pored toga, očekivano poboljšanje cena preokrenulo se u pad na 36.6 dolara krajem 2015, sve do 30 dolara u januaru i februaru ove godine.
Ništa od očekivane nestašice
U očajničkom pokušaju da zaustavi ovaj pad, ruske, venecuelanske i saudijske vlasti dogovorile su se u februaru da ograniče proizvodnju. Međutim, drugi izvoznici, poput Irana, koji je tek izašao iz sankcija, odbijaju da učine isto. Analitičari se i pored toga i dalje nadaju novom skoku, budući da se američka proizvodnja postepeno usporava. Nesigurnost je dovela do toga da naftna industrija dodatno naglasi izlaznu strategiju usvojenu krajem 2014. Prema konsultantima za energetiku iz „Vud Mekenzija“, giganti crnog zlata 2015. godine ukinuli su ili odložili 68 megaprojekata, ukupne vrednosti 380 milijardi dolara. Odustalo se od ogromnih investicionih planova u uljani pesak Kanade i morske bušotine u Angoli i Kazahstanu. Pogođene su brojne tradicionalne zone eksploatacije. Još jedna konsultantska firma iz oblasti energetike, „Daglas-Vestvud“, nagovestila je u februaru da bi u narednih deset godina 150 platformi u Severnom moru mogle biti razmontirane.
Analitičari se takmiče oko pretpostavki o razlozima koji Saudijce i njihove saveznike sprečavaju da preduzmu (…)
