Grupa Boko Haram, od marta 2015. preimenovana u „Islamsku državu Zapadne Afrike”, širi svoje ubilačke operacije u Nigeriji i Čadu. Na severu kontinenta, Islamska država (ID) nastavlja da napreduje u Libiji i organizuje napade na turistička mesta u regionu. U međuvremenu, grupacija Al-Kaida u islamskom Magrebu (AKIM), već izuzetno aktivna u Maliju, prihvatila je odgovornost za napad na hotel Splendid u Uagaduguu (Burkina Faso) 7. januara 2016. Da li se sahelsko-saharski pojas nalazi između dve vatre, Islamske države na severu i AKIM-a? I koje su posledice toga po francusku vojnu operaciju „Barhan“, koja se vodi tačno na ovim koordinatama? Oružano nasilje u Sahelu proširilo se nakon marginalizacije alžirske „Oružane islamske grupe“ (GIA) krajem devedesetih i nakon pada Muamara Gadafija tokom zapadne intervencije u Libiji 2011. Ova dva događaja izazvala su povratak plaćeničke vojske u region, posebno Tuarega koje je prethodno Gadafi unajmljivao, i slobodnu cirkulaciju oružja opljačkanog iz libijskih arsenala. Konflikt u Maliju 2012. godine aktivirao je brojne oružane grupacije: Nacionalni pokret za oslobođenje Azavada (MNLA) koji okuplja Tuarege u borbi za nezavisnost; grupe bliske AKIM-u koje zahtevaju halifat; Ansar dine, pod vođstvom Tuarega Ijada ag Galija, koji zahtevaju uvođenje šerijata; Pokret za jedinstvo i džihad Zapadne Afrike (MUJAO) koji zahteva kontrolu nad kriminalnim krugovima. Danas, džihadističke mreže žele ne samo kontrolu nad švercom (oružja, droge, itd.) i osvajanje vlasti, već i novu podelu granica nasleđenih kolonijalizmom i prekidanje veza Evrope i sahelske Afrike.
Nakon francuske operacije „Serval“ koju su Ujedinjene nacije odobrile 20. decembra 2012, Pariz je lansirao i operaciju „Barhan“: tri hiljade vojnika je razmešteno u pet sahelskih zemalja (Mauritanija, Mali, Niger, Čad i Burkina Faso), uz podršku afričkih i UN trupa. Ove snage su uništile vojne arsenale, osnažile obaveštajne napore i ugrozile logistiku džihadističkih mreža, ali i omogućile institucionalnu tranziciju u Maliju. Ipak, one nisu zaustavile nasilje. Strane vojne intervencije mogu privremeno da smanje intenzitet oružanih konflikata i dalju proliferaciju mreža; s druge strane, one nisu sposobne za borbu na terenu i rizikuju efekat bumeranga koji izaziva okretanje lokalnog stanovništva protiv stranih trupa, kao i jačanje drugih podjednako mafijaških, političkih i verskih mreža. I zaista, džihadističke grupacije su ojačale u Sahelu i intenzivirale svoje napade – za poslednje u nizu atentata koji su pogodili Bamako u novembru 2015. i Uagadugu u januaru 2016. odgovornost je preuzela grupa al-Murabitun koju predvodi Mohtar Belmohtar. Slične mafijaško-političko-religiozne grupacije se na različitim nivoima sve više povezuju sa AKIM-om.
Rivalske borbe oružanih grupa
U Nigeriji, Boko Haram je apsorbovao progresivni pokret Talakava koji se nekad borio protiv feudalnog uređenja. Ova sekta koju je stvorio ustaz Muhamed Jusuf, imam koji se školovao u Saudijskoj Arabiji i umro 2009. godine, radikalizovana je nakon nasilne represije vojske. Pod vođstvom Abubakra Šekaua, u martu 2015. ova sekta je postala kriminalna i terorististička i započela je saradnju sa Islamskom državom, ponekad i uz direktno saučesništvo visokih kadrova vojske. Oni regrutuju nepismene radničke slojeve koji su spremni da postave bombu i za 50 evra. Boko Haram operiše u državi Borno u Nigeriji, na istoku Nigera, na severu Kameruna i na zapadu Čada. Procenjuje se da je od 2009. do danas broj njihovih žrtava dostigao 17 000. Rivalstvo u regionu jača džihadistički pokret. On postaje rezultat borbi decentralizovanih oružanih grupacija (na primer, katiba ) koje se sukobljavaju oko kontrole šverca i regrutovanja članova. Džihadisti bliski svojim maticama, umeju da koriste sukobe kao i (…)
