Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

GLASANJE U ŠERIFATU

Srbija pred banalnim izborom

Manje rasvetljena, a pokazaće se i suštinska strana autoritarizma u Srbiji, jesu moćni lokalni „šerifi“ koji na nivou svojih gradova i regiona, obezbeđuju podršku centralnoj političkoj figuri na nacionalnom nivou. Nakon predstojećih izbora, izvesno je da će se dominacija jedne partije i jedne ličnosti nastaviti. Izbori su zbog toga označeni kao banalni, ali se izlaz iz takve situacije mora tražiti od lokala ka gore, putem pokreta i inicijativa, pre nego li fanatičnom usredsređenošću na političku figuru koja dominira na nacionalnom nivou

JPEG - 7.1 Mio
Vladimir Veličković – „Rana“

Pitanje koje zauzima centralno mesto među svim političkim pitanjima mora biti ono koje može na uverljiv način uvezati filozofsku misao sa političkom praksom. Jedno od takvih pitanja koje možemo kandidovati za poziciju centralnog filozofskog, ali i političkog pitanja je lenjinističko i glasi: koliko patnje može biti nametnuto onima koji žive u ovom trenutku, kako bi onima koji će živeti u budućnosti bilo bolje, i kako uostalom možemo sa sigurnošću znati da će naša patnja i patnja naših savremenika doprineti boljitku onih koji tek dolaze?

Vrlo je teško, razume se, iznaći odgovor na ovo pitanje, a da se oko njega usaglasi većina ljudi. U nedostatku mogućnosti da se obezbedi čak i prosta većina usaglašenih oko pravog odgovora, nametnuta je teza da se trenutna patnja, kao i efekti koje ona može imati u budućnosti, može izračunati. U laboratrijama za ekonomsku nauku, koja društvenu delatnost kakva je ekonomija izuzima iz procesa demokratske kontrole i uticaja onih nad kojima se ekonomski eksperimenti vrše, proizvedena je najpre teorijska konstrukcija, a potom i razrađena strategija praktične primene neoklasičnih koncepata, čiji je odgovor na prvi deo gore postavljenog pitanja sledeći: onima koji žive u ovom trenutku može se nametnuti onoliko patnje koliko „eksperti“ izračunaju da je potrebno u datom trenutku. Istinska tragedija međutim leži u odgovoru na drugi deo pitanja koji glasi: ne radi se o tome da onima koji dolaze bude bolje, već da jednom malom delu onih koji danas žive bude bolje na račun patnje velike većine savremenika, ali i onih koji će živeti posle nas. Ne samo da nema sadašnjosti koja je stegnuta kaišem, već nema ni budućnosti – ona je već natopljena izlizanim frazama dnevnopolotičkog života.

Srbija u ovom grotesknom globalnom scenariju nije izuzetak i otuda njena autentična tragedija ne leži u trenutnom stanju po sebi. Na malo nižem stepenu kategorizacije, Srbija se ubraja u grupu evropskih zemalja u kojima je otpor trenutnom stanju sasečen već na samom početku njenog tranzicijskog puta. Kao i većina post – socijalističkih zemalja, ona je sa završetkom Hladnog rata vakcinisana ne samo protiv komunističke i/ili socijalističke ideje u svim svojim klasičnim ili osavremenjenim formama, već i autonomne baze kritičkog uma. Dodatno možemo razvrstati post-socijalističke zemlje na one u kojima se javio neki vid neposlušnosti koja samo negira ali ne stvara, i one u kojima nije napravljen čak ni taj prvi korak prema otporu koji za razliku od neposlušnosti - kreira. Srbija je u drugoj grupi, ali ponovo, nije usamljena. Njome se autoritarno vlada, a ni tu nije sama – tik uz nju su Makedonija i Crna Gora. Ono po čemu se Srbija izdvaja od ostalih zemalja iz regiona (samo donekle joj pravi društvo Crna Gora) i šire porodice tranzicionih post-socijalističkih zemalja, jeste utisak da su ekseri ukucani u autoritarnu iluziju krupne građe, ali stegnute kaišom, veći i nepomerljiviji nego igde drugo u regiji. U pitanju je dobro uvezani skup kartela lokalnih interesnih grupa koje se u konačnici slivaju u jedan centar.

O autoritarnoj zaštiti šerifatskih kartela

Poznato je da se reforme koje radništvo vode ka statusu rezervne radne snage ili u boljem slučaju prekarijata, rezovi u javnoj potrošnji, rasprodaja narodnog zemljišta i fabrika, nasilno preuređivanje javnih prostora za potrebe kapitala i slično – najbolje sprovode pod plaštom nacionalnog jedinstva u kombinaciji sa mitološkim predviđanjima teorijskog čudovišta kakvog samo teorija modernizacije može proizvesti. Autoritarizam ili bilo koja druga forma autokratije koja bi obezbedila dodatnu političku stabilnost u uslovima sve većeg socijalnog raslojavanja, javlja se obično kao otelotvorenje kombinacije dvaju mitova, u jednom čoveku.

Ma koliko se činilo da premijer Srbije igra na kartu drugopomenutog, uz povremeno korišćenje prvopomenutog mita – njegov autoritarni položaj ne duguje mnogo naivnom verovanju u mitove. Reč je radije o do sad neviđenoj mreži koju je razvila Srpska napredna stranka, načinivši sebe centrom jedne velike interesne grupe, sazdane iz mnoštva manjih lokalnih, istih takvih grupa.

Ma koliko se to što je primera radi, Goran Knežević (Zrenjanin) prešao iz Demokratske stranke u SNS činilo banalnim, da Velimir Ilić (Čačak) po izgovorenoj reči u javnosti oduzme Vučiću deset hiljada glasova, da su bivši ministar Bratislav Gašić (Kruševac), Rasim Ljajić (Sandžak) Goran Cvetanović (aka „novi Palma“ – Leskovac), pa čak i Radomir Nikolić (Kragujevac), ali i mnogi drugi na svojim pozicijama zbog Vučića, situacija je pre obrnuta. Tako su „kult vođe“, „mitsko - fatalističko propovedanje“ i „mučeništvo“ Aleksandra Vučića od mizernog značaja za njegovu moć u poređenju sa važnošću interesne mreže. Značaj onoga što se nekada u vreme Rake i Bidže (čuvenog trsteničko-svilajnačkog tandema) (...)

Obim celog teksta : 2 465 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Filip Balunović

je politički filozof i teoretičar iz Beograda. Doktorant je na Scuola Normale Superiore u Firenci na odeljenju za političke nauke. Krajem 2014. godine objavio je knjigu „Beleške sa slobode“ u izdanju „Mediterana“ iz Novog Sada.

Podeli ovaj tekst